Ali ča nam hasni, ako imamo čiste ruke, ali prazne. Bog dao nam je talente, jednomu već, drugomu manje i svi ćemo morat Bogu račun dati, kako smo gospodarili s ovimi talenti. A pojaviti se pred Bogom praznimi rukami kakovu plaću moremo od njega očekivati? Evandjelje /Lk.12, 13-21/ govori o bogatom človiku ki ne misli na one, s kimi bi si morao diliti svoju urodju, ne misli na gladne, siromahe, nego premišljava, kako velike hombare si mora uzidati, da si bude mogao svu svoju urodju sačuvati, obdržati. A došla je i na njega smrt kao tat.

Ljudi tribaju dobre pastire, oca, majku, duhovnike, Crikvu, državnike, svi ovi su pastiri. A pastir svih pastirov je Jezuš, ki neutrudljivo pohadja, kruži po tlu Izraela. Uči na morju i brigu. Sudjeluje i na kananskom veselju. Ali i pri pogrebu majke, ka sprohadja na cimitor svojega jedinorodjenoga sina, u Naimu. Razgovara s carinari, Levijem, Zakejom, tako i s javnom grišnicom, Marijom iz Magdale. Svagdir je, kade su ljudi u pogibelji, osebujno u duševnoj pogibelji. Povekšava kruh, a on sām nima mjesta kamo bi nagnuo glavu.

Polovična ljubav nije ljubav. Ili ljubim cijelim srcem, ili ne ljubim. S pol srca ljubiti svoju ženu, muža, dicu, prijatelje, domovinu, narod, nije ljubav. Nad sve moramo ljubiti Boga, a bližnjega svojega kao samoga sebe. Ali postoji i sebeljublje, kad nikoga ne ljubim, nego samoga sebe. Ove riči: ti, vi, egoistu nisu poznate. On samo jednu rič ponavlja: ja! Nije lako Boga ljubiti iznad svega, niti človika, kao samoga sebe, ali ljubav me obavezuje, da ljubim.
 

Jezuš trpio je na križu. Ugarska euharistička jačka veli: „On trpi u Crikvi.“ Danas! Pa bi uvijek nek Ježuš trpio, a Otac ne, o kom je On sām rekao: „Ja i Otac smo jedno!“ Su oni nek jedni u veselju, radosti, ili i u nevolji, muki? Ako su jedno u radosti i veselju, onda su jedni i u žalosti, nevolji!
 

Marija je ovde u Juri prave človičje suze ronila. Trpila je. Pitam se, nek onda? Da li ne toči ona i na dalje nevidljive suze za nas?

Tri znatne rečenice je zmolio Jezuš na križu: „Oče oprosti im, ar ne znaju ča činu“, i „Bože moj, Bože moj, zač si me zaostavio“. Ovu rečenicu zeo je Jezuš iz Psalma 21,2. Treta: „Oče u tvoje ruke preporučam dušu moju”.
 

Ča mi ne ponavljamo čuda puti ovu rečenicu, kad mislimo na ta tolika zla djela, ka ljudi počinu. I ne preostaje nam drugo, nego da izrečemo Jezuševu drugu rečenicu: „Oče oprosti im, ar neznaju ča činu“. A ovu tretu bi morali stalno ponavljati: „Oče, u tvoje ruke preporučam dušu moju“.

Svi smo takovi, dobre ljude ne moremo pozabiti. Mislimo na nje. Zahvaljujemo im se, velimo već puti Bog plati.
 

Batru jednu udovicu, ka još uvijek po ljeti žaluje svojega muža. Budi obatrena, joj velu, dobar človik je bio, on je već na dobrom mjestu kod Boga. Da, veli ova udovica, Bog ga je k sebi zeo, ali ja sam ga zgubila, nikad ga neću moći zabiti. Uvijek sam s njim, dan i noć, zazivam ga, ali zaman, on ne dojde, već neće nikad dojti i to je najbolnije.

Kod groba Lazara stoju njegove sestre Marija i Marta i Jezuš i svi tri se plaču. Sućut s ovimi ženami je isprovocirala suze iz Jezuševih očiju. Jezuš Sin Božji, ki ima svu moć na nebu i na zemlji, se plače. Smrt nije naravna stvar u životu človika. Smrt je kaštiga zbog griha. Kad človik ne bi nikad zagrišio, ne bi pravao nikad umriti. I zato je smrt strašna, jer nije naravna. Človik se boji smrti, ke se boju još i najveći sveci, iako vjeruju, još i znaju, da idu po smrti u nebo.
 

Kad razmišljam o Bogu, ki je od vijeka do vijeka, ča se sve more dogadjati s Bogom u Bogu. Jezuš Sin Božji je pred dvi tisuć ljet stupio na Zemlju, a ča je bilo pred njim, i ča će biti za nami, ča će biti zatim, kad ov svit premine? Bog uvijek stvara. Ča je mogao sve stvoriti prije nas. Znamo, da je stvorio andjele, da su si zli andjeli stvorili pakao.
 

Vidimo blagoga, krotkoga Jezuša s bičem u ruki. Čudimo se Židovom kao tršcem. A ovi tršci su još i iz crikve načinili tržnicu. U crikvi prodavaju i kupuju, prodaju još i Boga. Kako se ne bi bio Jezuš razljutio, kad je ovo vidio. Ča se mi duhovniki ne bi razljutili, kad bi se u našoj crikvi i ovako ča godalo. Iz uža splete bič i bez pomilovanja tuče i zganja iz crikve prodavače.
 

Ov dogadjaj svidoči, da Jezuš i dobri Bog ne nek milosrdno gleda na nas, nego i oštro, kad se gazu svetinje, crikve.

Naša je velika srića, da je Bog tako dobar i milosrdan. O velikoj Božjoj milosrdnosti hoću pjevati do smrti.
 

Zgubljeni sin je počašćen u Svetom pismu, tako, kako nigdor drugi. Dobiva zlatni prstan na ruku, zakolju pitano tele, pozovu muzikante, i svi se veselu, jer se je zgubljeni sin vratio k svojemu Ocu. A ništa drugo nije imao sobom, samo pokoru i bilo je dosta.

Ne hoću ovde pisati, da je tako lako dojti u nebo, ali pokornoga človika Bog uvijek prima u svoj naručaj i ga hoće smjestiti kod sebe.