Naša je velika srića, da je Bog tako dobar i milosrdan. O velikoj Božjoj milosrdnosti hoću pjevati do smrti.
 

Zgubljeni sin je počašćen u Svetom pismu, tako, kako nigdor drugi. Dobiva zlatni prstan na ruku, zakolju pitano tele, pozovu muzikante, i svi se veselu, jer se je zgubljeni sin vratio k svojemu Ocu. A ništa drugo nije imao sobom, samo pokoru i bilo je dosta.

Ne hoću ovde pisati, da je tako lako dojti u nebo, ali pokornoga človika Bog uvijek prima u svoj naručaj i ga hoće smjestiti kod sebe.

Nigdor si neba zaslužiti ne more. Gdo bi si mogao za sve vijeke, ki nimaju konca-kraja, zaslužiti toliko zasluge, da je vridan biti na vijeke u nebu? Nigdor. Ali Bog je dobar. Ne mi!

On nas je stvorio, spasio, umro za nas i nas poziva stalno k sebi, a najveće grišnike još glasnije, nek druge. Kod Boga je stalna amnestija u modi. On sipa na nas oprošćenje. Tako je, kap kad si gladna dica zdižu ruke prema onomu, ki im dili hranu. Samo zdigni svoju ruku prema nebu i oprošćeno ti je.

Kad bi Bog nagradjivao nek naše zasluge, bi mogli reći, da je Bog dobar? Ne, dao nam je, ča smo si zaslužili. Ali Bog meni, nam je zaslužio ta veliki dar, da smo svi pozvani u nebo.

Pitam se, da li bi se bio zgubljeni sin povrnuo, kad bi bio i imanje svojega starjega brata zamulatovao? Svaki človik se more zveličiti, ali da li se zna povrnuti takov človik, ki je ne nek sebe, nego i druge zničio, uništio? A koliko je ovakovih ljudi na svitu, da pogazu sve i svakoga! Se zna povrnuti takov človik, ki je zatajao Boga človika i sve drugo. Ne ljubav, nego grih mu je bio na jeziku dan i noć. I kako će se povrnut takov človik, ki se je od Boga jako-jako daleko odaljio?! Moguće, ali da se je, to nek Bog zna.

Bog je za sve nas zadovoljšćinu dao na križu, ali ako ga je gdo tako zatajao na vijeke, kao Lucifer, zgubljen je na vijeke. Strašno je, kad nekomu Bog sa svojom svom ljubavlju pomoć ne more. Stalno govori Bogu, kot mu je Lucifer govorio: „Non serviam!“ Neću ti služiti. Ja sam sām Bog i meni tebe Boga nije triba.

A da nam bude još jasnije, evo donašam jednu peldu iz života. Otac ima sina i ov sin sve rasprudi. Otac ga prosi, voli i mu obiće, da mu je sve oprošćeno, ali sve zaman, on se sve jače odaljuje od oca. Tako daleko, da ga već otac uopće ne zanima, zatajao ga je na vijeke, to je pak pakao. Ga je Bog poslao u pakao, ne. On sām si je pakao zibrao. Hoće biti zao med zlimi, pokvarenimi na vijeke.

Strašno, da se tomu Bogu ljudi, za ke je on išao na križ, ovako revanširaju. Ča bi rekli naši oci, kad bi im se sini ovako revanširali? 

Dobar človik za dobro dobrim plaća. Bog je neizmjerno dobar i dostojno je, da mu se i mi ljubavlju revanširamo i tako milost zadobimo, da se spasimo.

Ča bi bilo nastalo iz zgubljenoga sina, kad se ne bi bio vratio najzad k ocu u očev stan. Zgubio bi se bio na vijeke. Ali nekamo zabiti, zgubljeni sin, nije prošao iz doma s tom nakanom, da će sve rasprudit, nego suprotno, htio je, da njegov dinar sto drugih dinarov zasluži.

Ali kamo dojde človik, ki se preuzetno u sebe ufa. Mirno moremo reći o zgubljenom sinu, da je bio vrlo gizdav, ću ja ocu pokazat! A Jezuš rekao je: Bez mene ne morete ništa učiniti! Nato dojde človik, ki bi htio bez Oca, bez Boga ča pokazati. I svit nastaje sve tragičniji, jer bi htio človik i bez Boga nebo stvoriti na zemlji.  To se nije ugodalo niti zgubljenomu sinu, niti se neće nikomu. To je varka, obmana, „fata morgana“.

Ptice selice se odselu u jeseni u teplije krajine. Ali na protulić se vraćuju točno najzad u to gnjazdo, ko su ostavili. I zgubljeni sin je to učinio. Ako smo morebit to Božje gnjazdo ponekad i ostavili, vraćamo se u nje točno najzad. Boga nas čeka, da se smjestimo kod Njega. I daj nam Bog, da budemo svi pjevali Aleluja, i da se svi spasimo.

p