Ako te dakle tvoja ruka ili tvoja noga na grih pelja, odsići ju i hiti od sebe, bolje ti je kljastomu i šantavomu nutar pojti u život, nego da te s dvimi rukami ili nogami hitu u oganj vječni. /Mt,18.8./
Strpljivost Božja nima kraja, on stalno čeka i čeka. Čeka sve nas da se k njemu obrnemo. Ali neophodno je da i mi dočekamo njega. Dočekao ga je i carinar, Zakej.
Pukla je mala senzacija u pogledu na duhovnu književnost gradišćanskih Hrvatov. Novi farnik Pajngrta, Ivan Karall, je u arhivu fare našao 200 ljet stare Laábove rukopise. Iz literature je bilo poznato, da je dugoljetni Novoseoski farnik Matijaš Laáb presadio Novi teštamenat u hrvatski jezik. Takaj je bilo poznato, da od jurske biškupije nije dostao odobrenje, da se ta rukopis tiska, iako su ga bili odobrili stručnjaki u Budimpešti.
Kad se je Jezuš oprašćao od svojih apoštolov, rekao im je: „Dana mi je sva oblast na nebu i na zemlji! I nut ja sam s vami sve dane, ča do konca svita!“
/Mt.28, 18-20./
U svakom od nas se krije mirotvorac. Stvarati mir u sebi pomiriti se s Bogom i ljudi, nam je prvobitna zadaća. Nemir u srcu, nemir u duši, to je pakao. A kad nam se protegne nad dušom mir, nastane u nami prava šutnja, ka je puna tajne, onako kad u miru sunce zahaja.
Laglje se je pomiriti s Bogom, nek s človikom, ali ako se nisam pomirio s človikom, onda nisam pomiren ni s Bogom, ni onda ne, ako se Bogu poklonim, ali človiku se ne znam pokloniti.
Jezuš se dvakrat plače. Jednoč kod groba Lazara, drugi put se plače nad Jeruzalemom, jer neće ostati u njem kamen na kamen. Plaču se nek slabi ljudi, velu gizdavi ljudi.
Napisao sam jur mnogo mnogo člankov, s različitimi tematikami, ali uvijek se vraćam toj najvažnijoj: ljubav! Ako si premislimo: bez ljubavi nima vridnosti niti naš najveći dar. Ako smo i život dali bez ljubavi. Ako smo napisali bezbroj lipih člankov bez ljubavi. Ako smo mnogo mnogo djelali, učinili bez ljubavi, znam na svoju diku. Vragu smo pomagali.
Budi s nami, ostani s nami, rekli su emauski učeniki Jezušu, iako nisu znali, da je on goristali Jezuš.
„Ostante još malo“, znaju reći ljudi človiku uza koga se dobro ćutu — „no još barem malo ostante“. Tako nam je lipo svim u dobrom društvu, med dobrimi ljudi. Koliko ljudi zdahne ovako: kad bi ja nek koga imala! Kako zna biti teško samotnomu človiku, ki nikoga nima.
Lipo je biti samo osebujno onim, ki su svenek pod stresom. Ali nije uvijek lipo biti sām
Zlatousni sv. Ivan rekao je jur na početku 5. stoljeća ove zatrašujuće riči: „Zlatom i srebrom ukrasite kalež, a pritom vam stoji pred vrati Jezuš i umira od gladi“.
Ovo je rekao jedan svetac, komu je kalež jako jako svet, ali človik, ki gine još svetiji. Sve zlato, i svaki kalež je zbog človika, človik je na prvom mjestu. Služiti bližnjega, jer ako ga ne služim, zatajao sam onoga, zbog koga kalež prikazujem Bogu, njegovu svetu krv.
U zadnje vrime sam puno razmišljao o tom, kako je mogao Otac Bog gledati svojega Sina Jezuša Kristuša na križu?! Ako Bog ne more trpiti, onda je Otac Bog gledao svojega Sina tako ravnodušno, ostao je mrzao kao mramor. Je to moguće? Je moguće, da se Oatc Bog nije plakao, turobio nad svojim Sinom, kad ga je vidio kako trpi i umira?