Uvjerovalovanju priznajemo, da je Crikva sveta, jer ju je osnovao Jezuš Kristuš. A ča se tiče članov, ona je Crikva svecev i grišnikov. Nje oprava je mnogo puti popljuvana i zamažena s blatom, grihom. Zato je reforma uvijek potribna. Ne nek člani, i obični ljudi se moraju povrnuti pravomu duhu evandjelja, nego i to moraju vrh, biškupi, duhovniki i svi, ki nazvišćuju rič Božju.

Evandjelje nas uči kako moramo živiti, ali mi smo mnogo puti čemerni djaki, studenti. Svi mi bi morali imati u naši knjiga mature „odlično“, ali nije tako i zato kriza. Nije Bog ni Crikva u krizi, nego mi vjerniki, jer smo mnogo puta nevjerni. A evandjelje je „radosna vist“ i još se svi ne raduju po njoj. I nas pita Jezuš mnogo puta, kako je pitao Petra: „Petre, ljubiš li me više, nego ovi drugi?“ Ljubiš li me svim srcem? Ča je vridno to prijateljstvo, to hištvo i sve drugo, ako se ne ljubu cijelim srcem. Ča je vridno prijateljstvo s Bogom, ako Boga ne ljubimo s cijelim srcem? A Bog nas ljubi s njegovom bezkrajnom ljubavlju.

Za uvod u tematiku: Crikva budućnosti, čujmo, ča piše o budućnosti civilizacije Englez Brech. Po njem, živiti ćemo u kuća od plastike s uredjaji za klimatizaciju. Kuharic neće biti, jer ćemo jisti u snack-bari. Žene ćedu biti zaposlene u posli, ke mi još ni ne poznamo. Kombinirani automatski pisaći mašini zaminiti ćedu sekretarice. Samo četire dane ćemo djelati u tajednu. Životni standard će se tako poboljšati, da materijalno neće dojti u pitanje, svaki će imat svega dosta. Ali povekšat ćedu se duševne i živčane bolesti. I tabletov ćemo morati zimati već nego ikada, svenek već. Ali dodaje i to, da li će biti ovako, to će pak pokazati budućnost, jer nikakovo ovomu slično prorokovanje nije točno i more biti drugačije. Ovo su prorokovanja na političkom i gospodarstvenom polju. A kako bi mogla izgledati budućnost Crikve? Koncilski dokumenti daju točnu sliku Crikve, kakova bi morala biti, i poziva sve člane Crikve, da se trudu, da se ov plan i izvodi, ostvari.

Na putu prema Bogu nima počinka, nima „slobodnoga dana“. Ne more nam projti niti jedan dan, a da nismo barem jedan korak bliže došli Bogu.

Zaista vam velim: Nisam našao toliko vjere u Izraelu“ /Mt.8,11./ Jezuš stavi spominak jednomu vojaku, koga svit nije poznavao. Mnogim vojakom su postavili spominke, iz bronce, mramora, ali s časom su svi zabili na nje, ali na stotnika iz Kafarnauma ne, njega je sām Jezuš ovjekovječio. Ako ga psihološki analiziramo, moremo reći o njemu: bio je točan, discipliniran poslušan.

Moramo se pitati, imamo mi kršćani takovu vjeru, kako ov stotnik, pogan? Morali bi se sramovati pred njim. Isto ne bi se morali sramovati i pred ljudi, ki su druge vjere? Stotnik bio je pogan, ali u srcu je svakomu človiku upisan naravni zakon, ljubav, istina, pravda. Ov stotnik se je sigurno držao, živio po ovi naravni zakoni. Sv. Pavao piše u pismu Rimljanom, da je svakomu človiku upisan naravni zakon u  srce./Rim. 2,15./ Kao svaki oficir i ov stotnik je imao slugu uza njega, ki je jednoga dana ubetežao. Svi su otpovidali od njega, samo ov njegov gazda, stotnik ne. Skrbio se je za njega, kao otac za svoje dite.

Stante mrtvi! Ov provokantni naslov sam zeo od jednoga talijanskoga oficira, ki je nukao, bodrio svoje podložnike, da se zdignu i obranu svoje, jer su bili puni straha na frontu kod rijeke Piave. I kad ga već nisu htili nikako slušati, onda se je on obrnuo k pokojnim i nje pozvao, da se stanu i obranu domovinu. Ali kad su ov poziv čuli, zdigli su se iz grabe, išli u protunapad, i potlačili našu, vojsku Monarchije, 1916. ljeta.

Ov poziv od onda upotribljavam „Stante mrtvi“ da se svi zbudimo iz sna i branimo našu otadžbinu, našu vjeru, narodnost, domovinu. Ali ne s oružjem u ruki, nego s Očenaši! Gdo moli, tomu je Bog saveznik i nima te moći, ka more ovakovoga človika preobladati, ni život, ni smrt.

Ponizio je sām sebe i bio je poslušan do smrti na križu. I zato ga je i Bog uzvišio i darovao mu ime, ko je nad svako ime, da se u ime Jezuševo prigne svako koljeno onih, ki su na nebu, na zemlji i pod zemljom.“

Kako je privlačan ponizan človik. A najodurniji je gizdav človik. Jezuš, Sin Božji postao je sluga svih. A na koncu završio je na križu, med razbojniki. I zato je dostao na nebu ime nad svakim imenom i na njegovo ime se prigne svako koljeno na nebu i na zemlji. Jer svaki, ki se uzvišuje, ponizit će se, a ki se ponizi, uzvišit će se.

Ustarom Vijeku narodi  su imali mnogo krivih bogov, ke mi zovemo bolvani. Istina, da su bili bolvani, ali ti narodi su mislili sa svojimi bogi ozbiljno. Oni su je poštovali, žrtve im prikazivali. Simbolično su htili prvinu svoje urodje, to najlipše, najplemenitije žrtvovati Bogu, kao da im prikazuju svu litinju i svu urodju. Oni su čvrsto vjerovali, da će im biti Bog naklonjen i da će je i njevu litinju blagosloviti i očuvati.

Ne more se dosta naglašivati, da se strukture onda preminu u Crikvi, kad se premini človik. Človik preminja strukture, a ne strukture človika. Kad dojdu novi ljudi, ćedu donesti za sobom i nove strukture. Strukture nisu ništa drugo, nego legalizirani duh Crikve. Zato napad na Crikvu neće ništa donest. Zna se, da ljudi, ki Crikvu napadaju, ne napadaju nju, nego one ljude, ki ju reprezentiraju. A to more biti opravdano, jer nije človika bez falinge, niti med crikvenimi ljudi ne. Čim već Jezuševoga duha u Crikvi, tim manje problemov u njoj. Koliko puti se čuje: Jezuš da, Crikva ne! Ova rečenica potvrdjuje zgora rečeno.