Ponizan od štale do križa - piše Joško Preč

U poniznosti do štale betlehemske, k najponiznijemu, malomu Bogu. Mali Jezuš dojde u štali i na svit, da ispelja človičanstvo iz štale griha. Ta štala simbolizira i našu dušu, srce, ko zna biti odurnije i od štale. U štali nima griha, ali srce človičje se zna preobraziti iz ditinje čistoće u vonjavu močvaru. Dojde na svit u štali, da ju očisti, štalu našega srca.

 

S veseljem se spusti u svaku grišnu dušu, ka je pripravna i dopušća Bogu, da nam dušu očisti od sve zloće. Toga maloga Jezuša pozdravljamo na Božiće, ke je došao da oduzima grihe svita.

 

Advent je, pripravljamo se na dolazak Otkupitelja svita. Prignimo glave pred njim u poniznosti, kako je i On prignuo glavu pred nami do tla i tako prao noge apoštolom. Poniznost, početak našega obraćenja.

Božićne misli - piše Joško Preč

Božić je uvijek živ u onom človiku, ki vjeruje. Ljubav Božja i njegova velika poniznost se ne da zaboraviti nikad. Bogočlovik se rodi na svit kao najveći siromah u štali. Nigdir drugdir nije bilo mjesta za njega, za toga, koga je vas svit.

 

Tukeću Marija i Jožef na vrati gostione, ali za ovako pomilovanje vridne došljake nima mjesta. Pomislimo, kad bi i nas neko poslao ispred svojih vrat nek zato, kad smo siromaški, a upravo siromahe bi morali primiti najprvo, jer su siromaški, pomilovanja vridni, ali s malim Jezušem nima pomilovanja.

 

I otpravu se Marija i Jožef med polje, da si kade utočišće najdu. I nek samo štala i živine su je primili. Kako velika bol je mogla biti u srcu Marije i Jožefa, ni bilo ni svitla u štali, i morali su si mjesto napipati, tlo, na kom su počinuli.

Blažen je ki čeka - piše Joško Preč

Na pitanje, gdo je kršćan, pokojni engleski kardinal, Newman je ovako odgovorio: Takov človik, ki čeka! Ovu rečenicu moremo još dopuniti tom mišlju: Kršćan zna koga čeka.

 

Svi čekaju zapravo Boga, ali ne poznaju ga, zato ga izričito ne čekaju. Svi čekamo spasitelja od nevolje, muke, križa, tako oni, ki vjeruju u vječni život, čekaju spas po smrti. Vas život nam je čekanje. Gdo ne vjeruje u Boga, ta čeka pinez, vlast, velik glas.
 
Mi čekamo na Boga-Spasitelja, ki se je rodio u Betlehemu. Ali On za čuda jače čeka nas, nek mi njega. To nam mora nastati u adventu svisno: Bog te čeka u Betlehem. Svi smo pozvani u Betlehem, pastiri i mudraci. Advent je ada, da ove tajedne šetujemo u Betlehem pred Boga, da mu se poklonimo. Kad nešto kanimo dostignuti, mobiliziramo si svu snagu, pamet, srce. To činimo i premaBogu, mobilizirati svu našu snagu, molitvu i upriti oči u to dite, ko leži u jaslica zbog nas.
 

Spovid je opet u modi - piše Joško Preč

Kad se človik hoće ostaviti griha, išće načine, kako je odbaciti od sebe. Grih je grih, i bar ga tako tajiš, on je i ostat će grih. Grižnja dušnoga spoznanja nikad ne prestane u oni ljudi, ki u grihu živu, bili oni kršćani, pogani ili primitivci u Afriki negdje u dibini loze. Svaki človik nosi u sebi želju, hoće biti srićan, blažen, a u grihu mu se to ne ugoda. Spovidaju se na svoj način svi ljudi, svi narodi. Spovidaju se jedan drugomu, onda opet u nekoj špiji, u dub i na druge načine. Ali svi se hoću ostaviti griha, kad im se pojavi dužno spoznanje i je opominja, grize.

 

Mi kršćani smo u velikoj prednosti, imamo spovidaonicu, i kad čujemo duhovnike, oprošćeni su ti grihi, poj u miru, blaženi smo. Ima ih, ki polag naredbe crikve, ka naredbu ima zviranjak u Svetom pismu, nemoru pojti na spovid. Ali i oni moru svaku dob reći, u svakoj minuti: Oče oprosti! Nekamo misliti, da si Bog zatiskuje uši, kad čuje ove zdihe, prošnje. Svi smo grišniki i svi moramo dnevno za oprošćenje prositi Boga, kad svaki dan moremo pojti na spovid.
 

Crikva u porodjajni boli - piše Joško Preč

Nima poroda bez boli, tako nima bez boli ni preporoda u Crikvi. 1959. ljeta je proglasio Papa Ivan XXIII. koncil. Bilo je to nadahnuće od Boga. Kako je on sām rekao, on je bio prvi, ki se je prestrašio ove misli. Proglasio je nešto, ča zapravo ni on sām nije znao, ča će to biti. I zato, kad on sām nije znao, ča se to u njem dogadja, ovo nadahnuće, moremo biti sigurni da je došlo od Boga.

 

Ali od koncila je jur prošlo mnogo ljet. Svi smo čekali ča velikoga, ča će se sa svitom dogoditi, ali ništa, vjera ne da se zdiže, nego suprotno, propada.

 
Koncil moremo prispodobiti sa sijačem, ki u jeseni sije pšenicu, i kade je još žetva. Dojde zima i zrno stenji pod zimom. Izgleda, da je i na koncil stoprv zima došla i Crikva, vjera stenji pod mrzlom sadašnjošću. Ništa se ne dogadja. Ali zima mine, tako se ufamo i vjerujemo, da će minut i zima iznad Crikve i dojti će protuliće i procvast će, uzrejati to sime ko smo u jeseni posijali. Zima je ni zničila. Tako i Božju rič ništa uništiti ne more, jer Bog stoji za svim ovim. On je garancija Crikve, da neće propast nikad.
 

Odobašić napisao knjigu o športu

»Šport — nova religija?« je naslov upravo objavljene knjige duhovnika mr. Željka Odobašića a ujedno i pitanje a ujedno daje i odgovor: ne!

Ovo je knjiga kom je autor branio svoje (prošireno) diplomsko djelo kim je dostao  magistarsku titulu na Teološkom fakultetu Bečkoga sveučilišća. Odobašić portretira različne već ili manje poznate športaše i njev odnos vjeri.