Koncil moremo prispodobiti sa sijačem, ki u jeseni sije pšenicu, i kade je još žetva. Dojde zima i zrno stenji pod zimom. Izgleda, da je i na koncil stoprv zima došla i Crikva, vjera stenji pod mrzlom sadašnjošću. Ništa se ne dogadja. Ali zima mine, tako se ufamo i vjerujemo, da će minut i zima iznad Crikve i dojti će protuliće i procvast će, uzrejati to sime ko smo u jeseni posijali. Zima je ni zničila. Tako i Božju rič ništa uništiti ne more, jer Bog stoji za svim ovim. On je garancija Crikve, da neće propast nikad.

 

 

I človik dugo zreja. Maturira s osamnajstimi ljeti, a onda ako ide dalje na studije, stoprv s tridesetimi nastane zreo človik. A zrejanje Crikve? To nije samo jedan človik, nego sve človičanstvo. Evandjelje bi moralo pokrenuti sve na dobro kroz nekoliko ljet. To ne ide! Crikva se rodi u potu i djelu. Osebujno ova naša doba, kad človik misli, da je kroz tehniku došao do svojega konačnoga blaženstva, i ni triba Boga. Mjesto Boga, vjera u tehniku. Triba časa, dokle se človik razočara, zbudi iz ove krive sanje. Duh človika ne more ništa drugo ispuniti, nego duševno dobro, ko od Boga dohaja. Tehnika za človika je isto, kao kad bi kucku nudio sijeno. Umro bi kucak od gladi, kad drugoga ne bi dostao, tako bi i človik umro od gladi, kad ne bi dostao duhovne rane.

 

Čim nastane Crikva poniznija, tim prvo će dojti goristanje. Dojde mi u glavu nimška himna pri Hitleru „Deutschland, Deutschland über alles“. Pa ča je nastalo iz ove himne: Nimška ispod svega. To isto moremo i o Crikvi pisati: Crikva, Crikva iznad svega. Ne ovako nego: Crikva ispod svega! Ča Ježuš nije bio na križu ispod svega i svakoga. I kad se je do križa ponizio, onda se je uzvišio, goristao i nastao iznad svega. Ponizio se je do križa, prvo nek se je gori stao. I Marija nije rekla o sebi, da je ponizna službenica Gospodinova, nego rekla: Ja sam „neznatna“ službenica Gospodinova. Ona, od ke nije bilo veće na ovom svitu, zove sebe, neznatom. Nije to zasluga, ako neki još i vidjenja imaju ili je uhodan u Svetom pismu zna je razlagati, ili je znanstvenik, ako nije ponizan, ništa nima. Morem imati odlikovanja, koliko mi ih nek na prsa stane. Morem biti visokoga ranga, ako nisam ponizan, ništa nisam.

 

U Svetom pismu skoro ništ  ne čitamo o Mariji, kao da bi ju bio Jezuš pozabio. A kako bi bila znala ona govoriti, ka je bila puna milosti, ali ništa od svega toga. Bolje bi bila znala glasiti evandjelje nek Sveti Pavao. Istina, u židovstvu nisu smile govoriti žene, ali Jezuš je čuda ča učinio, ča nije bio običaj u židovskom orsagu. Koliko je ovakovih svecev, ki su se shranili ispred svitske dike. Marija je davala svu diku Bogu, sebi ništa. Ča se čudimo, ako nas ponižavaju, nas kršćane. Ča mi krsčani nismo ponižavali jedan drugoga, protestanti, rimokršćane i obratno; pravoslavci rimokršćane i obratno. A svaki od ovih vjerov misli, kad po svojoj vjeri živi, da Bogu povoljno živi.

 

Bog ponizi ohole, a uzviši ponizne. Naša Crikva neka bude peldodavna u poniznosti, kako je bio Jezuš, ki noge pere svakomu, a najjače grišnikom, jer njim je najpotribnije očišćenje.

 

Papa Ivan Pavao II. je bio zato velik, jer je dao ruku svakomu, još već, objamio je svakoga, tako i bezbožnjake, ateiste. Neka se i ovi kroz stisnuće ruke dobavu vjere u Boga. Neka dostane naša Crikva novo lice u poniznosti i ljubavi, jer poniznost i ljubav ima čarobnu moć, privlači, a gizdost odbija. Zato molimo, da nastane naša Crikva sve jače takova, kakovu si je Jezuš zamislio. Sv. Pavao veli: Ako ljubavi nima, ništa nima. To isto moremo reći i o poniznosti: Ako nisam ponizan, ništa nisam. Zato prosimo Boga, neka nas Bog pelja, Crikvu i nas, po putu ljubavi i poniznosti.