Strpljivost Božja nima kraja, on stalno čeka i čeka. Čeka sve nas da se k njemu obrnemo. Ali neophodno je da i mi dočekamo njega. Dočekao ga je i carinar, Zakej.
 

Grad Jeriko bio je jako važan gradić prema Istoku. Trgovci Istoka išli su sa svojom robom, dugovanjem kroz ov grad i zato je bilo ovo mjesto jako povoljno za carinare. Brali su carinu, jedan dio za vlast Rimljanov a drugi dio za se, za svoj džep. Vkanjavali su kako su nek mogli, prosili već, nek je bilo potribno. Carinar Zakej morao je biti jako zvijan, jer je nastao nadcarinar i tako imao još veću mogućnost, da do novca dojde. Nastao je bogat i sve bogatiji, ali još ne srićan. Krivo bogatstvo uleglo mu je na srce. Nije imao i nije mogao imate veselje s takovim bogatstvom, do koga je krivim putem došao. Bio je bogat, ali siromah u duši.

Čuo je i on za Jezuša, čudotvorca i prijatelja siromaških ali i grišnikov. Čuo je, kako su srićni postali mnogi, ki su Nazarećana susreli.

Jezuš putuje znam zadnji put kroz Jeriko prema Jeruzalemu. Sada ili nigda — mogao je reći u sebi ov carinar. Bio je maloga rasta i plaznio na jedno drivo, da bude mogao dobro viditi, opaziti Jezuša, kad mimo projde. U mnoštvu ljudi se ionako nije dobro ćutio, jer svi oni, ki su ga poznavali, su škuro gledali na njega. Nije imao poštenja u narodu, stao je u službi Rimljanov, neprijateljev.

Jezuš ide, ali nek najednoč postane pod drivom, kade se je on shranjao. Jur čuje njegov glas. Zove ga po imenu. Kako me more ov po imenu poznavati, mu projde kroz glavu. Ali nima časa da o tom razmišlja, jer mu veli ov Prorok: „Zakej pašći se doli, jer mi je danas triba u tvojem stanu ostati!“ On hitro zlize doli i primi ga pun veselja. Kad su drugi ovo vidili, mrnjali su: „Išao je k človiku grišniku u stan.“ Pa još i kakovomu. Znam nigdor od onih, ki su ovo čuli, još nisu nikad prestupili prag ovoga carinara. A ov Jezuš si je upravo ovoga zibrao, kako? Nije se vratio u hram, u sinagogu, niti komu preštimanomu u stan, nego ovomu zanemar vrženomu carinaru?

Ovi se ljutu na njega, ali carinar se raduje. Jezuš se odvoji od drugih, i ide s ovim carinarom prema njegovom stanu. Svi drugi su postali i nek gledali s glavom mašuć za njimi. Ali ovomu carinaru sada tako glasno bije srce, kao još nikada. Ćutio se je uz ovoga plemenitoga Jezuša još grišnijim, nek je zaspravlje bio, a bio je velik grišnik. Najednoč vidi pred sobom sve one, ke je vkanio. Ne, ovakovom dušom se ne segura sjesti uz Jezuša. Još putem mu počne govoriti: Vkanio sam mnoge na carini, ali svim onim, ke sam vkanio, ću četverostruko vrnuti, a pol mojega bogatstva dati ću siromahom.

Jezuš na ovu velikodušnost još većom velikodušću odgovara: Danas je došlo spasenja ovomu stanu! Ne nek Zakeju, nego svemu stanu. U Zakeju se je spustio blagoslov na sve one, ki su š njim u stanu stanovali, na svu obitelj.

Jezuš je i danas najveći putnik na svitu. Išće susret s nami. On poziva i čeka, da ga i mi pozovemo. Išao je svakomu u stan, bio on farizej, carinar ili bar ki drugi človik. On ne pozna iznimke, jer on hoće da se svaki bez iznimke spasi. Naši stari su postavili uz put pilje, križe i napisali na nje: Ovako te ljubi Bog. Danas stoju putokazi, table uz put i kažu smjer prema Malorki, Havaju, Grčkoj i druge zemlje. Turističke agencije pozivaju na odmor širom svita. A se more zaspravlje človik odmorit bez Boga, bar je kad i bar kamo ide. Ne fali mu svagde sličan susret s Bogom, kot ga je imao ov carinar? Bolje se odmara človik s Bogom doma, nek se odmara bar kade po svitu bez Boga. Umor duha je veći, nek umor tijela. Ali ako ti je umorna duša, umorno će ti nastati i tijelo.

Rijeke vode se pašću u morje, ne u močvaru. I mi svi smo na putu i nek u vječnom morju ćemo najti svoj pokoj. Ptice selice se odselu, ali točno se vraćaju najzad. Spašeni smo i moremo se vratiti Bogu najzad. Nismo zato stvoreni, da bludimo po svitu i se odselimo iz ovoga svita bez toga, da bi bili pozvali Jezuša u svoj stan.

Ali pozvati u svoj stan nije dosta. Otvoriti moremo i naša srca, kako si je otvorio Bogu Zakej svoje srce: Najprvo je ispraznio svoje srce griha, krivoga bogatstva, novca, do koga nije pravim putem došao. Objed s Jezušem zajedno je već čistim srcem potrošio.

Samo u čistom srcu stanuje Bog. Kako bi bio Jezuš sidio uz ovoga carinara, ki čuva u svojem srcu krivo, ukradjeno bogatstvo? Bio bi rekao: „danas je došao spas ovomu stanu?“ Ne! Jezuš je bio kod njega, on i na dalje vkanjuje ljude, ništa se nije preminilo u njegovom srcu. Ali ako gdo zaista čistim nakanjenjem susretne Jezuša, onda se ča premini. Jezuš najprvo ruši u nami grih, egoizam, sebeobožavanje i onda sjedne na tron našega srca.

Jezuš i danas govori ljudem: Sine moj, kćerka moja, danas hoću biti tvoj gost, danas se hoću u tvojem srcu nastaniti. Je i meni ta dobra volja, ka je bila u ovom carinaru? Jezuš stalno tukeće na moji vrati i prosi za ulaz.

Koliko je ovakovih zakejov, grišnikov med nami, u ke je ulazio ov Bog. Već ih je, nek si  mislimo. Koliko puta izreče, ponavlja nebo riči Jezuševe: Danas došao je spas ovomu stanu. Otvoriti Jezušu naše srce i onda otvoriti ćedu se naša vrata, naše ruke i prema ljudem i tako ćedu kod mojega stola uz Jezušu siditi i mnogi drugi, dobri i zli, grišniki i carinari.

p