Bog je dobar, on daje i onda, kad si nismo zaslužili. To je njegova dobrota. Ali ki nije u službi Božjoj, ne more nagrade čekat. I njemu se more smilovati, kako se i nam svim smiluje. Ali, npr. sveci moru s punim pravom nagradu čekati od Boga, jer oni su vas svoj život Bogu i ljudem žrtvovali.
 

U jednom Evandjelju čujemo kako je vinogradar plaćao zadnjim toliko, kako i prvim. I ovim poslidnjim je najprvo plaćao, tako su poslidnji nastali prvi.

Mi ne razumimo Boga, njegovu dobrotu. Ako bi se Bog po nami redio, onda bi morao dojti na račun s metrom i kilami, da svakomu odvagne i odmiri, koliko si je zaslužio. Predstavimo si nek Boga s metrom i kilami u ruki i tako dohadja na sud. Ča nije za smih? Bog ne plaća po zaslugi, nego iz ljubavi. Dā svakomu, koliko mu je potribno, iako si to nije zaslužio.

Pa kako su mogli oni, ki su jur rano jutro stali u posao, mirno djelati, jer su znali, da im je plaća gvišna. Ali ki je nek na večer dostao posao, kako je mogao strahovati, ča će biti s njim i njegovom obiteljom, kad nima, ča bi im na stol postavio.

Ide za povratak Bogu. Je ljudi, ki su jur od mlade maljanosti Bogu odani. Ih je, kim u mladosti prosviti vjera. A neki na pola svojega života doživu povratak. A mnogi i mnogi stoprv na smrtnoj stelji. Ali važno je, da su se povrnuli. Bog svakomu sve oprosti, ki je mnogo zagrišio, tim mnogo, a ki su manje zagrišili, tim manje oprosti. Ali svakomu sve oprosti, ki ga za oprošćenje prosu.

Život svecev svidoči, da nastanu upravo oni sveci velike zvijezde na Božjem nebu, ki su se po dugljem bludjenju ili po dosta grišnoga žitka povrnuli. Ti su zaista iskusili milosrdje, ljubav i blizinu Božju.

Tako je i s ljudi, kao i sa sadjem na vrtu. Rano protulićno sadje, ko rano zreja, npr. rane črišnje, nisu tako kvalitetne, kako one, ke ljeti zrejaju. A najbolje jabuke su one, ke u kasnu jesen zrejaju, te se i najbolje držu. 

Človik ki se je kasno povrnuo, zna, kakov biser je našao i već neće tako lako odstupiti od njega. Gdo je Boga u svojoj zreloj dobi našao, sa svom svojom snagom hoće izdržati uza njega.

U jednoj knjigi Ivana Horvata sam štao, da je jedna žena, ka je počinila mnogo prekinućev trudnoće, kad joj je duhovnik porinuo križ, da ga poljubi, ona je pljunula na njega. Mi moremo Boga odbiti, ali Bog nas nikada odbiti neće. On hoće nas svakoga spasiti, pod svaku cijenu. Ali ako ga negdo odbije, Bog ga neće silom prisiliti da u nebo ide. Kako se i prijateljstvo ne more siliti. Prijateljstva se rodu, pak i prekinu, ako se prijatelji već ne razumu.

Tako se dogadja s nami prema Bogu. Neki su mu bili prijatelji, pa mu već nisu. Neki mu nisu bili prijatelji, a sada su mu. Ali teško se povrne Bogu on, ki je s Bogom sve veze prekinuo, ki je i antenu, ka je k nebu uprta, zlamao. On, ki se je s lanci svezao ovoj zemlji i grišnom užitku, nek jako teško dojde do povratka. To nek nezmjerno velika milost more učiniti, ako ju ta grišnik shvati, primi. Mislim ovde na desnoga razbojnika, ki se je na križu povrnuo. Kakova milost bila je to, upoznati na križu Jezuša, da je on Sin Božji. Svit ga je s punim pravom na smrt odsudio, a Bog mu se je smilovao.

To je razlika med svitom i Bogom, logika, ku mi ne razumimo. Božji puti nisu naši puti, koliko puti se to obistini kod Boga. Mi dojdemo s pravicom, Bog s ljubavom. Mi dojdemo s katalogom grihov preda njega, da druge omrazujemo (Farizeji i hištvolomna žena) a on liša sve grihe. Hvala Bogu i naše!

„Bože, ki svoju svemoć očituješ najveć oprašćanjem i milosrdjem. Budi nam uvijek milosrdan, da dojdemo u vječno zajedničtvo s tobom.“

p