Znamo, da se pridjevi razlikuju po rodu (muški, žen­ski, sridnji), broju (jednina i množina) i padežu (N, G, D…), a denas ćemo si pogle­dati deklinaciju pridjevov muškoga roda u jednini.

I danas ćemo se još baviti jednačenjem po zvučnosti. U prvom dijelu na ovu te­mu smo se bavili obezvučiva­njem, ada kada zvučni su­gla­snik nastaje bezvučan. Zato bi sada svakomu od poštovanoga štiteljstva moralo biti jasno, zač se piše Filežac, ali zač Fileška. A isto tako zač je stanovnica Zagreba Zagrepčanka.

U hrvatskom pravopisu, a ta­ko i u gradišćanskohrvatkom, postoji pravilo, ko nam većkrat zadaje probleme kod pi­sanja. To pravilo glasi: Pred zvučnim suglasnikom se u pravilu more pisati samo zvu­čni, a pred bezvučnim samo bezvučni suglasnik.

U zadnjem broju Mjs smo si pogledali, kada se kod im­e­nic i glagolov piše glas h. Danas ćemo si pogledati, ka­da se glas h javlja kod pri­djevov (Eigenschaftswörter).

Kod pisanja slove „h“ smo si čudakrat nesigurni, jer tu slovu u naši govori rijetko iz­govaramo, svejedno je li se nahadja na početku, u sredi­ni ili na kraju riči. Danas će­mo ponoviti, kade se piše slova „h“.

Jur smo u drugom broju na­šega Mjs pisali o svetki, zapravo o tom, da se svetki pi­šu velikom početnom slovom. To neće biti današnja tema. Danas ćemo se baviti nazivom svetka, ki se u Rimoka­toličanskoj crikvi svečuje 1. novembra/studenoga, kada svečujemo sve svece i svetice. Dokle se u pravoslavni crikva ov svetak još dandanas svečuje na prvu nedilju po Duhi i označuje završetak vazmenoga dijela liturgij­sko­ga ljeta, je u Rimokatoli­ča­n­skoj crikvi ov svetak na na­go­vor irskih fratrov još u osmom stoljeću po Kr. premješćen na 1.

Mi imamo tri pokazne za­mjenice: za 1. lice ov, ova, ovo za 2. lice ta, to a za tre­to/treće lice on, ona, ono. Ako je ča blizu mene ili pe­r­šone ka govori, označujemo to s ovo (Ovo je stol. Posudi mi ovu knjigu. — kod mene). Ako je ča blizu sugovornika, označujemo to s to (To je stol. Posudi mi tu knjigu. — kod tebe).

Ako kanimo koga pozdraviti, mu željimo dobrodošlicu. Rič dobrodošlica je po gramatičkoj kategoriji imenica i označava nimšku rič „Will­kommensgruß“, a deklinira/ sklanja se kao imenica že­n­skoga roda: On se je jako veselio dobrodošlici, s kom su ga presenetili njegovi prijatelji. Ona upravo piše dobrodošlicu, s kom kani pozdraviti svo­je nove susjede.

U gradišćanskohrvatskom književnom jeziku imamo dost imenic stranjskoga porijekla kade imamo i izraz hrvatskoga porijekla, ada do­maći izraz. Obično se u knji­ževnom jeziku kod takovih dubletov prednost daje domaćim izrazom. Samo tako si moremo očuvati naše domaće bogatstvo. Ipak ćemo iz stilskih razlogov (npr. u pjesničtvu ili ako kanimo markirati izraz, ili u sms-po­ruka, kade rado koristimo i dijalektizme) znamda koris­titi imenicu biro a ne imenicu ured.

Ovput nastavljamo s našimi napomenami u vezi s instru­mentalom muškoga roda, o čemu smo u zadnem broju počeli pisati.

Kod minjanja nastavka –om u –em imamo i odstupanja:

1) Razlog tomu odstupanju more biti laglji izgovor riči. Tako je normirano na pri­mjer zecom, Bečom, misecom, keljom, hmeljom… jer je „zecem, Bečem, misecem, ke­ljem, hmeljem…“ teško za izgovoriti. Ovde se zbog disimilacije ne minja o u e, ia­ko osnova riči završava na meki suglasnik (palatal).