U hrvatskom pravopisu, a tako i u gradišćanskohrvatkom, postoji pravilo, ko nam većkrat zadaje probleme kod pisanja. To pravilo glasi: Pred zvučnim suglasnikom se u pravilu more pisati samo zvučni, a pred bezvučnim samo bezvučni suglasnik.
U zadnjem broju Mjs smo si pogledali, kada se kod imenic i glagolov piše glas h. Danas ćemo si pogledati, kada se glas h javlja kod pridjevov (Eigenschaftswörter).
Kod pisanja slove „h“ smo si čudakrat nesigurni, jer tu slovu u naši govori rijetko izgovaramo, svejedno je li se nahadja na početku, u sredini ili na kraju riči. Danas ćemo ponoviti, kade se piše slova „h“.
Jur smo u drugom broju našega Mjs pisali o svetki, zapravo o tom, da se svetki pišu velikom početnom slovom. To neće biti današnja tema. Danas ćemo se baviti nazivom svetka, ki se u Rimokatoličanskoj crikvi svečuje 1. novembra/studenoga, kada svečujemo sve svece i svetice. Dokle se u pravoslavni crikva ov svetak još dandanas svečuje na prvu nedilju po Duhi i označuje završetak vazmenoga dijela liturgijskoga ljeta, je u Rimokatoličanskoj crikvi ov svetak na nagovor irskih fratrov još u osmom stoljeću po Kr. premješćen na 1.
Mi imamo tri pokazne zamjenice: za 1. lice ov, ova, ovo za 2. lice ta, to a za treto/treće lice on, ona, ono. Ako je ča blizu mene ili peršone ka govori, označujemo to s ovo (Ovo je stol. Posudi mi ovu knjigu. — kod mene). Ako je ča blizu sugovornika, označujemo to s to (To je stol. Posudi mi tu knjigu. — kod tebe).
Ako kanimo koga pozdraviti, mu željimo dobrodošlicu. Rič dobrodošlica je po gramatičkoj kategoriji imenica i označava nimšku rič „Willkommensgruß“, a deklinira/ sklanja se kao imenica ženskoga roda: On se je jako veselio dobrodošlici, s kom su ga presenetili njegovi prijatelji. Ona upravo piše dobrodošlicu, s kom kani pozdraviti svoje nove susjede.