Oni idu i oni gredu

U zadnjem broju naše kolum­ne smo se bavili konjugacijom glagolov e-, i- pak a-konjugacije kade smo upozorili na to, da se u gh. književnom jeziku preporučuju kratki obliki u 3. licu množine.

 

Pokidob već nij bilo mjesta upozoriti na iznimke, ćemo danas još spomenuti, da su kod sljedećih dvih glagolov ispravni pravoda duži a ne kraći nastavki, a to su: ću, ćeš, će, ćemo, ćete, ćedu i grem, greš, gre, gremo, grete, gredu. Pri­mjeri u rečenici: U njevoj obitelji ćedu Majkin dan svečevati tajedan kašnje, jer je jedno dite na službenom putovanju. Moji roditelji gredu redovito k sv. maši.

Daju ili dadu?

Danas ćemo si još pogledati glagole, ki u infinitivu zavr­­ša­vaju na -ati i ki u pravilu pripadaju -a konjugaciji (usp. Gramatika gradišćanskohrvatskoga jezika, 2003: 196). Prema Gramatiki imamo kod glagolov -a konjugacije u 3. l. množine nastavak aju ( a nije -adu!) jer kod a-konjugaciju glasu nastavki: -am, -aš, -a, -amo. -ate, -aju: pitam, pitaš, pita, pitamo, pitate, pitaju (a nije pitadu!) ili znam, znaš, zna, znamo, znate, znaju (a nije znadu!). Primjeri u re­čenici: Oni još ne znaju, kada ćedu dojti k nam. U prazniki se moja dica najradje igraju po cijel dan šah ili gledaju televiziju.

Oni vididu ili oni vidu?

U naši hrvatski govori sridnjega Gradišća imamo kod konjugacije glagolov u 3. li­cu množine čudakrat duži­čke nastavke, npr.: „Moji ro­ditelji su jur jako stari i već ne vididu dobro. Ali oni si ja­ko rado jačidu naše hrvat­ske jačke i se pri tom svenek ja­ko smijedu.“ U gh. književnom jeziku se preporučju kratki nastavki (usp. »Grama­tika gradišćanskohrvatskoga jezika«, 2003: 196), tako da je pravilno: Moji roditelji su jur jako stari i već ne vidu dobro. Ali oni si jako rado jaču naše hrvatske jačke i se pri tom svenek jako smiju.

Nije „pre lipo“ nego prelipo!

Većkrat vidimo, da posebno mladi ljudi, neke naše riči pišu krivo.

 

Pogledajmo si kao prvo pri­djeve, ki imaju predmetak ili prefiks „pre-“ i ke neki od nas većkrat ne pišu prema pravili hrvatskoga pravopisa, nego prema pravili nimškoga jezika, ča je krivo. Ako je ča preveć lipo, onda je preli­po a ne „pre lipo“ (zu schön). Ako je preveć veliko, onda je preveliko a ne „pre veliko“ (zu groß). Primjeri u rečenici: To je preteško za nju. Moja prijateljica ima premali stan, zato si iš­će veći. To je predobro, da bi bila istina.