Ali ča nam hasni, ako imamo čiste ruke, ali prazne. Bog dao nam je talente, jednomu već, drugomu manje i svi ćemo morat Bogu račun dati, kako smo gospodarili s ovimi talenti. A pojaviti se pred Bogom praznimi rukami kakovu plaću moremo od njega očekivati? Evandjelje /Lk.12, 13-21/ govori o bogatom človiku ki ne misli na one, s kimi bi si morao diliti svoju urodju, ne misli na gladne, siromahe, nego premišljava, kako velike hombare si mora uzidati, da si bude mogao svu svoju urodju sačuvati, obdržati. A došla je i na njega smrt kao tat. Rekao mu je Jezuš: čemu si spravljaš hombare, još ovu noć će se potribovati duša od tebe! Čije će biti, ča si si spravio?
 

A čiji, rodjaki ćedu se svadjati nad njim, znam još i tužbovati, jer će jedan misliti, da je manje dostao nek drugi, a gladni ćedu i na dalje umirati. A on će praznih ruku stat pred Bogom.

Ljudi tribaju dobre pastire, oca, majku, duhovnike, Crikvu, državnike, svi ovi su pastiri. A pastir svih pastirov je Jezuš, ki neutrudljivo pohadja, kruži po tlu Izraela. Uči na morju i brigu. Sudjeluje i na kananskom veselju. Ali i pri pogrebu majke, ka sprohadja na cimitor svojega jedinorodjenoga sina, u Naimu. Razgovara s carinari, Levijem, Zakejom, tako i s javnom grišnicom, Marijom iz Magdale. Svagdir je, kade su ljudi u pogibelji, osebujno u duševnoj pogibelji. Povekšava kruh, a on sām nima mjesta kamo bi nagnuo glavu. Kad ga hvalu i vidu čudo, povekšanje kruha, ga kanu za kralja postaviti, ali on skrsne, nima ga.
 

Farizeji su mu nenavidni, ljubomorni, vas narod ga slavi, kraj š njim. Ča kani ov, mr je nek sin jednoga drivodjelca. Ne drži subote, vrači i ljude i na subotni dan, ov nemore biti od Boga. A na koncu ga držu za revolucionera, ki zbudi narod, protiv interesov židovskoga naroda. Ovakov kip su stvorili farizejuši o Jezušu, da odvratu narod od njega. Na križ s njim i riješili smo se ga.

Polovična ljubav nije ljubav. Ili ljubim cijelim srcem, ili ne ljubim. S pol srca ljubiti svoju ženu, muža, dicu, prijatelje, domovinu, narod, nije ljubav. Nad sve moramo ljubiti Boga, a bližnjega svojega kao samoga sebe. Ali postoji i sebeljublje, kad nikoga ne ljubim, nego samoga sebe. Ove riči: ti, vi, egoistu nisu poznate. On samo jednu rič ponavlja: ja! Nije lako Boga ljubiti iznad svega, niti človika, kao samoga sebe, ali ljubav me obavezuje, da ljubim.
 

Okolo Jezuša spravila se je velika množina ljudi. Vidili su njegova čuda. Bilo je med njimi takovih, ki su mislili, da će Jezuš pretvorit ov svit u nebo. Drugi su se ufali političke vlasti, ako uza njega ostanu. Ali Jezuš sve ove razočara. Veli im: Ako gdo jače ljubi oca, majku, dicu svoju, još i svoj život od njega, ne more biti njegov učenik. Gdo hoće Jezuša nasljedovati, mora sve ostaviti, još i na samoga sebe pozabiti i se mora bez ograničenja, bezrezervno Bogu predati.

Jezuš trpio je na križu. Ugarska euharistička jačka veli: „On trpi u Crikvi.“ Danas! Pa bi uvijek nek Ježuš trpio, a Otac ne, o kom je On sām rekao: „Ja i Otac smo jedno!“ Su oni nek jedni u veselju, radosti, ili i u nevolji, muki? Ako su jedno u radosti i veselju, onda su jedni i u žalosti, nevolji!
 

Marija je ovde u Juri prave človičje suze ronila. Trpila je. Pitam se, nek onda? Da li ne toči ona i na dalje nevidljive suze za nas?

U Fatimi se je skazala fatimskoj dici jako tužna. Ako bi bila nek kazala da je tužna, a zapravo nije, onda bi bila ona najveći farizejuš! A je bila nek onda jednoč tužna. Je nek onda jednoč u Fatimi bila tužna zbog grihote svita?

A ta Jezuš, za koga umiraju mučeniki, prolivaju krv za njega. Bog je veseo zbog te činjenice, da ima tako vjernih ljudi, ki umiraju za njega.

Tri znatne rečenice je zmolio Jezuš na križu: „Oče oprosti im, ar ne znaju ča činu“, i „Bože moj, Bože moj, zač si me zaostavio“. Ovu rečenicu zeo je Jezuš iz Psalma 21,2. Treta: „Oče u tvoje ruke preporučam dušu moju”.
 

Ča mi ne ponavljamo čuda puti ovu rečenicu, kad mislimo na ta tolika zla djela, ka ljudi počinu. I ne preostaje nam drugo, nego da izrečemo Jezuševu drugu rečenicu: „Oče oprosti im, ar neznaju ča činu“. A ovu tretu bi morali stalno ponavljati: „Oče, u tvoje ruke preporučam dušu moju“.

Koliki i koliki mislu, da ih je Bog ostavio, a nije istina, Bog nikada nikoga ostavit neće, nego ljudi ostavu Boga. Kad je človik u nevolji, misli da ga je i Bog ostavio. Koliko je ljudi, ke slomi križ. Jezuš molio je tu rečenicu na križu, ku mnogi i mnogi ponavljaju ali ne kao Jezuš, nego bez svega ufanja i vjere u bolje.

Svi smo takovi, dobre ljude ne moremo pozabiti. Mislimo na nje. Zahvaljujemo im se, velimo već puti Bog plati.
 

Batru jednu udovicu, ka još uvijek po ljeti žaluje svojega muža. Budi obatrena, joj velu, dobar človik je bio, on je već na dobrom mjestu kod Boga. Da, veli ova udovica, Bog ga je k sebi zeo, ali ja sam ga zgubila, nikad ga neću moći zabiti. Uvijek sam s njim, dan i noć, zazivam ga, ali zaman, on ne dojde, već neće nikad dojti i to je najbolnije.

A kako bi bila mogla skrušena grišnica Marija Magdalena pozabiti Jezuša, ki ju je oslobodio od ropstva griha, izignao je iz nje sedam vragov. Sedam to je sveti broj, znači, već zlih duhov. Ona je onda počela živiti, kad ju je Jezuš na novo preporodio. Ča za veselje u ovoj ženi.

Kod groba Lazara stoju njegove sestre Marija i Marta i Jezuš i svi tri se plaču. Sućut s ovimi ženami je isprovocirala suze iz Jezuševih očiju. Jezuš Sin Božji, ki ima svu moć na nebu i na zemlji, se plače. Smrt nije naravna stvar u životu človika. Smrt je kaštiga zbog griha. Kad človik ne bi nikad zagrišio, ne bi pravao nikad umriti. I zato je smrt strašna, jer nije naravna. Človik se boji smrti, ke se boju još i najveći sveci, iako vjeruju, još i znaju, da idu po smrti u nebo.
 

Ne jednoč su bili Jezuš i apoštoli gosti kod ove obitelji. Jezuš bio je kod njih, kao doma. Jezuš bio je kod ove obitelji kao kotrig obitelji, bili su jedno.

Zato su se začudili apoštoli, kad su dočuli, da je prijatelj Jezušev, Lazar bolestan, da Jezuš nije išao odmah k njim, da ga ozdravi. Nek kasnije im je postalo jasno, da je bilo goristanje Lazara od mrtvih, na veću diku Božju.

Kad razmišljam o Bogu, ki je od vijeka do vijeka, ča se sve more dogadjati s Bogom u Bogu. Jezuš Sin Božji je pred dvi tisuć ljet stupio na Zemlju, a ča je bilo pred njim, i ča će biti za nami, ča će biti zatim, kad ov svit premine? Bog uvijek stvara. Ča je mogao sve stvoriti prije nas. Znamo, da je stvorio andjele, da su si zli andjeli stvorili pakao.
 

Razmišljam o muki Kristuševoj. Pak mi dojde misao, je ovo jedina muka, ku je Bog trpio zbog nas? More biti, da će imat Bog i već velikih petkov i onda ne on, Jezuš, nego Otac Bog će biti poslan da trpi i spašava ta bića, kim je spas potriban. Sina Božjega, Kristuša je Otac Bog poslao, a sada nam Sin Božji šalje Oca Boga, da trpi sa svojim stvorenjem.

Imamo mi pojma o tom, ča je vječnost? Vječnost je, ka nima početka ni kraja.

Vidimo blagoga, krotkoga Jezuša s bičem u ruki. Čudimo se Židovom kao tršcem. A ovi tršci su još i iz crikve načinili tržnicu. U crikvi prodavaju i kupuju, prodaju još i Boga. Kako se ne bi bio Jezuš razljutio, kad je ovo vidio. Ča se mi duhovniki ne bi razljutili, kad bi se u našoj crikvi i ovako ča godalo. Iz uža splete bič i bez pomilovanja tuče i zganja iz crikve prodavače.
 

Ov dogadjaj svidoči, da Jezuš i dobri Bog ne nek milosrdno gleda na nas, nego i oštro, kad se gazu svetinje, crikve.

Danas se u naši crikva ovako ča ne dogadja, ali mi smo ta crikva, živa crikva, u koj se hoće Bog nastaniti. I nekamo se čuditi, ako Bog dopusti, da se medjusobno ljudi biju, jer su zatajali i sebe, Boga, crikvu Božju u sebi.

Naša je velika srića, da je Bog tako dobar i milosrdan. O velikoj Božjoj milosrdnosti hoću pjevati do smrti.
 

Zgubljeni sin je počašćen u Svetom pismu, tako, kako nigdor drugi. Dobiva zlatni prstan na ruku, zakolju pitano tele, pozovu muzikante, i svi se veselu, jer se je zgubljeni sin vratio k svojemu Ocu. A ništa drugo nije imao sobom, samo pokoru i bilo je dosta.

Ne hoću ovde pisati, da je tako lako dojti u nebo, ali pokornoga človika Bog uvijek prima u svoj naručaj i ga hoće smjestiti kod sebe.

Nigdor si neba zaslužiti ne more. Gdo bi si mogao za sve vijeke, ki nimaju konca-kraja, zaslužiti toliko zasluge, da je vridan biti na vijeke u nebu? Nigdor. Ali Bog je dobar. Ne mi!