Kod evangelista Mate čitamo: „Od dana Ivana Krstitelja, ča do danas, Kraljevstvo nebesko silu trpi, i gdo silu činu, si je posvojaju./Mt.11,12./

Prvo pravilo je u boju, da ti, ki napadaju, nek najpr gledaju. Ni livo, ni desno, samo najpr. Tako i mi, ki se bojujemo protiv zloga ovoga svita, moramo samo najpr gledati, gori na nebo. Iz neba nam dohadja Bog u pomoć i uz Božju pomoć ćemo sve prevladati. Ako je Bog s nami, nas nigdor ne more prevladati, Bog se vojuje s nami i za nas.

Kad se tako u noći prošetamo i gledamo gori, vidimo lustare, zvijezde ke se proširuju preko svega horizonta, neba. Bog je tako stvorio svit, da ne živimo i po noći u škurini, sviti se i nebo, jer je rasvitljuje množina zvijezd. Ali znajmo iznad svih ovih zvijezd se sviti Bog u neshvatljivo velikoj svitlini, ku si mi niti predstaviti ne moremo. Ali zna biti, da niti jedne zvijezde nije na nebu, sve je škuro. To se dogadja i nam, zaškuri se pred nami nebo i živimo u duševnoj škurini. Nigdor ove duševne škurine obajti ne more. Ali znajmo, u škurini človik jače išće svitlo. Tu škurinu Bog nek zato spušća za nas, da još jače išćemo svitlinu, istinu, pravicu, a osebujno ljubav u Boga i človika. U ovoj škurini se obistiniti ta naslov, koga sam dao ovomu članku: „Napad na nebo!“ Napad na nebo, to čeka Bog od nas, da ga napadamo, da ga prosimo, da se i s Bogom vojujemo za svoj dobrobit, i dobrobit svega človičanstva. Bože, ti se daš nazivati našim dobrim Ocem. Iskaži nam svoju dobrotu i ljubav, osebujno u naši teški dani. Otac si nam, a mi smo tvoja dica, skrbi se za nas, kako se i zemaljski otac i majka skrbu za svoju dicu. Već puti sam doživio ovde u Juri, kad sam htio pitati majke za koliko bi dali drugomu svoje dite, rekle su mi bez iznimka: Niti za vas svit ne! A ti dobri Oče Bože, ne daj nas u ruke zaloga niti za svit ne. Tvoj je svit, sve je tvoje, obdrži nas u svojoj ljubavi uz sve teškoće, nevolje i grihe.

Ali garancija tvoje ljubavi je, da si išao ubog nas i na križ, da nas spasiš od vječne smrti.

Ne pozivajmo se pred Bogom na naše zasluge, nego na milosrdnost Božju, ka je bezkrajna. Oprošćeni su ti grihi, rekao je Jezuš hištvolomnoj ženi, jer si mnogo ljubila. Zgubljenoga sina, ki je svu svoju človičnost izgubio objamio ga je, jer se je vratio sām prazan, nevoljan i bez najmanje zasluge. Ali došao je domon najzad k svojemu Ocu i to je najvažnije. S praznim žepom ali ljubavi punim srcem se je vratio najzad k svojemu Ocu. Ljubav i milosrdnost Božja je najvažnija, ne naše zasluge. Sv. Pavao veli o sebi: Po milosrdnosti sam to, ča sam. Ne po zasluga.

I ja ovde u mojoj samoti nek molim Boga, neka se smiluje svim ljudem, da se nigdor ne zgubi na vijeke. U Očenaši na koncu desetine uvijek dodajemo: Smiluj se Gospodine onim, kim je tvoja milosrdnost najpotribnija. Bog je gospodar svita, a ne zali. Bog nas nije zato stvorio, da padamo u pakao, nego da se zdignemo po smrti do neba.

Ako ne bi bilo ovako, Bog ne bi bio stvorio svit, zač, da zali vlada svitom. Bog očuvaj. Osvidočen sam, da se neće pakao puniti s ljudi, nego nebo, i pakao, zali će gledati kroz prste, jer je milost Božja i njegova velika milosrdnost i oprošćenje, kot to zgubljeni sin svidoči, nadvladala nad paklom.

Da vlada Bog, to mora biti naša molitva u svitu i po smrti. Vjerujem u ljubav Božju, ka je nad sve, ka je sve.