Sve se obnavlja. Ča se ne obnavlja, ruši se, stani, zgrade, mosti i sve ča je na svitu. Samo človik se ne bi obnovio? Nediljom si obličemo novu, svetačnu pratež, samo dušu si ne bi opravili u svetačnu opravu? Živiti svetačnom dušom, je ča lipšega?
 

Djuro Kaiser je napisao jednu dramu pod naslovom »Plin«. U ovoj drami piše o ljudi, ki se ne moru odaljiti od svojih stranih misli, običajev i nikako se ne znaju prilagoditi ovim novim časom. Junak drame je sin jednoga milijardera, ki bi htio zapeljati nove metode i humanije človičjije postupke s ljudi.  Ali otac, milijarder ne prihvaća nikakovih promjenov. Kad ovo doznaje njegova kćer, veli: „Hoću, da rodim novoga človika!“

To hoće i očekuje i Bog od nas, da budemo novi ljudi, da se novo narodimo po Duhu Svetom. Klicu ovoga novoga rodjenja dostali smo sa sobom, kad su nas pokrstili. Od onda triba nam je rasti po tijelu i duši.

Mnogi pokušaju da nastanu novi ljudi, ali postanu na pol puta. Tako su kao ti alpinisti, ki se odluču, da ćedu pojti na vrh Himalaje. Ali teškoće, čemerno vrime, trud je zaustavu i ostanu na pol puta i nikad ne vidu tu panoramu, ka čeka one, ki su do vrha dospili.

Tako je i s nami vjerniki. Biti svršen človik, Bogu povoljan stoji i mnogo truda. I zato kad nam se ugoda odmah svršen, svet nastati, ostavimo ovu nakanu i se popikujemo i na dalje od jednoga griha do drugoga i nigda ne nastanemo tako srićni, kako bi mogli biti, kako nas je Bog zamislio. Ostanemo tako prosječni, obični ljudi, ki ne mutu čuda vode kade živu. Rekao je Jezuš: „Budi mrzao ili vruć, samo mlačan ne budi!“ Ča ćemo s ljudi, ki se zagriju za lipo i dobro. Nek stoju pod brigom tako umorno, nagnuti na svoju palicu i čekaju da je gdo donese doli još i iz ovoga pola puta. Ni najpr, ni najzad, samo štagnacija. Za to molimo, da Duh Sveti pomuti naše plane, račune, da se posvetimo sveopćemu dobru človičanstva. Ne naglašavati „ja“ nego „ti“, to je spas i za samoga sebe i za spas svih ljudi.

U svetom krstu smo postali prijatelji Božji, od Boga za svoje zeti, sini i kćere Božje smo postali. Ćemo s njim ili protiv njega, ili nas ne zanima Bog, niti protiv njega, niti za njega. Ovako slično se dogadja i med nami i med našim tjelovnim ocem. Mnogi ostavu svojega zemaljskoga oca bez riči. Otac još i to ne zna, kade je sin. Koliko ima ovakovih nezahvalnih sinov, kako prema zemaljskomu, tako i prema nebeskomu ocu. Je sinov, ki si još i ime preminu i ne nosu ime svojega oca. Tako je i u vjerskom smislu, zataju sveti krst. Ostavu stan oca svojega. Ali gdo ostavi stan nebeskoga Oca, bludi po svitu, bez doma i mira. Ne more se nasloniti na nikoga, i kamo prez prijatelja, nastane zgubljeni sin. Koliko je dice, ka si išću dom, mamu u domu, kade živu napušćena dica.

Človik ki je Boga ostavio, živi u pustini, zapušćen. Ali Bog nikoga nije zapustio. Zgubljeni sin je čuo u duhu svojega oca, ki ga čeka. Tako čuje svaki človik poziv Božji, iako je Boga ostavio, ali Bog ga išće. Ali ne pobignut ispred Boga, ne shranjati se pred njim. Hoće mu dati svečanu haljinu, posvećujuću milost, da mu se obrne žalost na radost.

Človik je mrtav bez Boga, bludi i ne najde pokoja, ne more postati novi človik bez milosti Božje.

Neshvatljivo je, kako more človik ostavit dobroga Boga. Zač? Bog je darovatelj svih dobar. Gdo ostane uz Boga, Bog se skrbi za njega. Bog nas nikad ne ostavlja, on nam je svenek vjeran. Zato vjerovati u Božju dobrotu.

Bog postao je človik, da služi, a ne da gospoduje. Sve je za človika i zbog človika. Svemogući Bog u službi človika.

Gdo išće lipotu, i nehoteć išće Boga, ki je savršena lipota. Gdo išće mir, nek u Bogu će ga najti, kako je rekao sv. Augustin: „Nemirno je srce naše, dokle ne počine u tebi, Gospodine.“

p