Advenat stoji pred vrati. To je ono vrime ljeta, kad ljudi imaju najmanje vrimena. Onim, kim kronično fali vrime, imaju osebujan jezik. „Friško, moram, pašćiti i stres“ su tipične riči ljudi, ke proganjaju dužnosti. Prez daha nam govoru, da nimaju lazno. Te riči su prave „proganjalice“, s kimi sami sebe stavljaju pod pritisak.

Dobro bi bilo, kad bi se u dojdući tajedni čuvali riči, ke nam  poručuju, da nimamo lazno. Formulacija „Nimam lazno!“ nam se brzo sfakne. Kad nas drugi put gdo zaustavi, kad kani diskutirati s nami njegove probleme, moremo reći: „Ja idem dalje. XY me naime čeka. Lip dan.“ namjesto: „Nimam lazno!“ Nije dobro u rečenicu ugraditi rič „moram“, ar ona vrši pritisak na nas.

Vrimenski pritisak moremo relativirati tako, da svisno ne hasnujemo riči „friško, moram, pašćiti i stres“, nego da svisno hasnujemo riči, ke nam godu. Jedna od njih je „počivak“. Mnogim ljudem je skrsnula iz rječnika. Rič „drimati“ još kumaj čujemo. Starioci i starematere su još po objedu znali zadrimati za stolom. Čim završimo neko djelo, bi morao slijediti počivak. Moderno rečeno je počivak pretpostavka za  „work-life-balance“.

Moderni človik si mora svenek nanovič rezervirati vrime za počivak, stanku. „Stanka“ potiče od glagola „stati”. Ja prestajem poslovati. Prekidam posao, da bi mogla odahnuti, da mi more odlanuti.