Gospodin će biti u agoniji, umiranju do svršetka svita — napisao je Blaise Pascal, a — njegovi ćedu učeniki uvijek spavati.
 

To ne znači da njegovi učeniki uvijek spavaju, ali Pascal hoće pokazati na to, da se človik lako utrudi u borbi za dobrim. Mlahavi ljudi smo, razočarani smo i bacimo veslo na stran i se počnemo tužiti, kao su se apoštoli tužili Jezušu: — kad im je rekao da ispustu mriže — „svu noć smo lovili i ništa nismo ulovili“. — „Ali na tvoju rič, raspustiti ću mriže“ veli Petar i ribari dalje.
 

Kako bi mi bili razočarani, kad bi bili imali nek tako malo uspjeha u životu, kako ga je Jezuš imao, a sve je od sebe dao i život, da nas otkupi i na bolji život gane.

Molio je za apoštole, da ne pomanjka vjera: „Ja prosim za nje: ne prosim za svit, nego za one, ke si mi dao, ar su tvoji.“ (IV,17,9.)
 

A posebno je molio za Petra, ipak ga je zatajao pred jednom divojkom. Reče dalje gospodin: „Simone, Simone, nut poželjio je Satan, da vas izrešeće kao pšenicu, ali ja sam prosio za to, da vjera tvoja ne oslabi... Petar mu odgovori: „Gospodine, pripravan sam s tobom pojti i u tamnicu i na smrt.“ A on reče. „Velim ti, Petar, neće zapjevati danas peteh, dokle ti tri puta ne zatajiš, da me poznaš!“ /Lk:22,31-34/. I zatajao ga je, a molio je za njega. A gdo je za njega molio? Sām Bog — Bogočlovik — i Jezuševa molitva bila je perfektna, ali vjera Petrova slaba.
 

Ja se uvijek čudim ljudem, kako se lako speču, kad čuju za nekakvu slabost svojih duhovnikov ili takozvanih dobrih kršćanov. Mi velimo da su dobri, bolji nek su, je mislimo, i zato smo razočarani, kad čujemo, da su bili slabi. Budmo realisti, a realitet nam govori, da je svaki človik slab po naravi i grišan i ča se čudim, kad ovu slabost opazim bilo to na duhovnikov, ili biškupu ili papi ili na velikoj maši kršćanov.
 

Nikoga ne smimo idealizirati samo Boga, a njega ne tribamo. Zato Crikva još nikoga nije proglasila svecem, dokle živi na zemlji, jer postoji mogućnost, da on, ki visoko stoji, jako diboko padne.
 

Čujemo opomene Jezuševe svojim učenikom u Evandjelju: Pazite, virostujte, molite! A ča vam velim, to velim svim: „Virostujte!“ /Mk.13,33-37/
 

Svi, papa, biškupi, duhovniki i svi kršćani, svi smo ovde mišljeni. Ljudi se poznaju ne nek po kriposti, nego i po slabosti. Svi imamo kriposti i svi imamo slabosti i svi padamo, Petri, Ivani, Marije i Elizabete.
 

Duhovnik, dušobrižnik je pozvan za duhovnika, papa za papu, ali slabosti mu ne zame Bog, one ostaju i u duhovničkom i biškupskom srcu.
 

Kad sve ovo vidim i znam, onda neću histerično Crikvu ostavljati, nego po peldi sv. Franje — počet ću i ja popravljati, zidati novu Crikvu.
 

Kad je dite bolesno, se mati još jače trudi i zalaže za nje i virostuje nad njim, dan i noć. Iako je na smrt, još je uvijek njeguje i se ufa majkino srce do zadnjega, da će nje dite ozdraviti. Vjeruje i u čudo.
 

Tako bolesno dite zna biti i naša Crikva. I zato kad je bolesno, ću još već učinit za nje. Ča bi to bilo za majku, ka ostavi svoje dite, kad je bolesno? Ča je to za človika, ki ostavi svoju Crikvu u ku je — hoće li ili neće — kroz krst pozvan, da joj kotrig bude do smrti.
p