Gdo je ov Jezuš, pitaju se mnogi. Da li vjerujemo da je On, Sin Božji? Ako ne bi bio Sin Božji, onda ne bi bio Spasitelj svita, onda bila bi besmislena njegova smrt na križu, jer smrt jednoga običnoga človika ne more spasiti nikoga.
 

Za koga me držu ljudi?, pitao je i on apoštole. Oni mu odgovoru: „Neki za Ivana Krstitelja, drugi za Elijaša, a drugi opet, da se je jedan od prvašnjih prorokov goristao“.

Ali sada nje pita: „A za koga me vi držite?“ Petar mu daje odgovor: „Za Kristuša Božjega!“ A Mate ov odgovor ovako donaša: „Ti si Krituš, Sin živoga Boga!“ Jezuš mu odgovori: „Blažen si, Šimone, sin Jonaša, jer ti meso i krv to nije očitovalo, nego Otac moj, ki je na nebesi!“

Sve drugo nije tako važno, ča je sve Jezuš činio, kao On sām. U osobi Jezuša Kristuša je Bog stupio med nas, to prepoznati, to vjerovati, to je najvažnije. Ali velika je to milost, ka je svakomu ponudjena, ne nek Petru, ki ga je valovao Sinom Božjim. Milost od Boga Oca dana, da prepoznamo u Jezušu Boga. A zaman se je on očitovao pred svitom kao Sin Božji, ako svit ne vjeruje u njega. Sv. Ivan piše u uvodu svojega evandjelja: „U svoje vlašće je došao, a svoji ga nisu primili“. Primili su ga kao čudotvorca ljudi, ali ne farizeji. Primili su ga kao učitelja, jer je tako govorio, kao još nigdor pred njim. Ali nisu ga primili kao Sina Božjega. Apoštoli na čelu sa Sv. Petrom su ga prepoznali. Jezuš u svojoj duhovničkoj molitvi ovako moli: „Oče, pravični, svit te nije spoznao, ali ja sam te spoznao i ovi su spoznali, da si me ti poslao.“ Od Oca poslani Jezuš veli o sebi, da je Sin Božji, onda zač mu svit ne vjeruje? Poslanik od Oca ne more govoriti o sebi, ča nije, jer onda bi bio i on lažac, ki ga je poslao. Jezuš pred smrću ovako govori i ide na Kalvariju, da smrću počvrsti sve, ča je rekao.

A prvo nego je pitao svoje, za koga ga držu, povekšao je narodu kruh, a bilo je nek muži oko pet tisuć. Svi ovi su priželjkivali, da bi bilo dobro, da bi on, Jezuš postao njev kralj i sve bi bilo u redu, bilo bi kruha i vina, jer imaju čudotvorca za kralja. Ali to povekšanje kruha bio je slučaj, pomilovao je narod, ki je tako dugo još i gladno izdržao uza njega i zato im je povekšao kruh, da ne pokapaju na putu. On se je pak distancirao od svega ovoga i pitao apoštole, za koga ga oni držu. Počne govoriti o svojoj muki, a ne o zemaljskom dobrostanju. On je kruh naše duše, a ne tijela. Spasiti je došao našu dušu, a ne tijelo. Njegovo kraljevstvo nije iz ovoga svita, kako bi si bio narod željio.

Svit bi htio Boga, Jezuša bez križa on je zbog ovoga križa, zbog spasa ljudi došao. Ali ne nek svit, nego i apoštoli nisu razumili križa. Sv. Petar kani odvratit Jezuša od križa, a Jezuš ga je zbog ovoga tako imenovao, kako još nikad: Poj od mene satane! Ali znam nigdor drugi kao Sv. Pavao nije spoznao milost križa, jer on je rekao, da ne kani ništa drugo čuti ili govoriti, nego o križevanom Kristušu, jer u križu je spas.

Kad Marija prikaže maloga Jezuša u crikvi, Šimon joj ovako prorokuje „I tebi samoj će meč prebosti dušu, da se otkriju misli mnogih srcev.“ Ali ne Jezuš, nego ljudi su joj navalili ov križ na ramena, jer ta križ, koga je Jezuš nosio, nosila ga je i Marija. Kako su Jezušu drugi navalili na ramena križ, tako ga i nam ljudem drugi navalu. Človik človika križuje, ne Bog nas križuje, tako Bog ni Jezuš nije križevao, nego ljudi.

Bog nije kriv našemu križu, kako nije bio kriv ni Jezuševomu. Bog nije nikomu sklesao križ, nego mi jedan drugomu. Križ nije pronašao Bog, nego mi. Zato je najveća psost, Boga kriviti za svoju nevolju na ovom svitu. Jezuš nije odnimao nek samo grihe, nego i križ svita, koliko je oslobodio od nevolje, bolesti.

Ljubav, ljubav, ali ljubavi nima bez križa. Koliko je ljudi ki iz ljubavi na se zamu križ drugih. Koliko je Šimonov, ki pomažu nositi križ drugim. Jezuš nosio je križ za sve nas, da i mi svi, svaki svakomu pomoremo križ nositi.

Križ je velika tajna i ki se zaživi u ovu tajnu, ki shvati križ, zahvalan nastane za sve nevolje, ke su ga dosegle, jer u križu se krije velika snaga, a ovoj snagi je ljubav ime.

Po pomnožavanju kruha je Petar pun sriće po objavi Božjoj Jezuša valovao Sinom Božjim, ali kad su Jezuša ulovili, pobignuo je i on s drugimi. Zač nije dao ovakov odgovor toj službenkinji: „Ov Jezuš je naš Mesijaš, on je Sin Božji!“ Ali on od straha pozabi na sve, da nek svoju kožu spasi. A drugih još i blizu nije, izvan Ivana. Nisu se pridružili Mariji, da ju obatru, da joj iskažu solidarnost s Jezušem i s njom. A Jezuš rekao mu je, da će se spačiti nad njim i prvo nego petelj dvakrat zakukurikne, on će ga trikrat zatajati.