Mi s našim okom gledano držimo je za bolvane, za bolvanstvo. Istina je, ali oni nisu poznali drugoga boga. Njim se Bog nije tako očitovao kao Abrahamu ili Mozešu.
 

A osobito se je Bog nam očitovao kroz svojega Sina, Jezuša. Ali naš današnji svit se je emancipirao. Človik si sām stvara boga, ali za mnogo slabije, nek su je imali stari poganski narodi. Zapravo, ča mnogi danas kao boga poštuju, nisu ni ne sliču na Boga, suprotno.

 

Mjesto Boga imamo idole, nogometaše, glumice, glumce, autotrkače, a osobito se obožava pinez, bogatstvo, rang, čast i tomu slično. Zbog ovih idolov ostavlja človik pravoga Boga i obraća se povidajkam, izmišljotinam.

 

Koliko slijedu svakakove „guru“-e, mračne istočne proroke, ki zapeljuju osobito mladinu. Opojna sredstva i samoubojstvo su posljedica. Logično je, da človik, ako ostavi pravoga Boga, stvara si duge boge, idole, jer bez njih ne more živiti. Mora imati nekoga iznad sebe, na koga gori gleda. Ćuti, da je sām sebi nedostatan, da mu nešto fali. A fali mu pravi Bog, koga je ostavio i sada si napravlja bogace, već nek su ih imali Grki. Koliko i koliko čekaju na novinu, ča ćedu im za ov tajedan zvijezde donesti. Od mrtvih zvijezd nastane odvisan živi človik, nije ovo apsurdno? Človik, razumno biće, se dā peljati od nerazumne mrtve mase. Zvijezde još nikomu savjeta nisu dale — i još idu za njimi, samo za tom Betlehemskom zvijezdom ne kanu pojti.
 

Kad človik Boga ostavi, nastane u njem velika praznina, ku si mora čim-tim ispuniti. I puni si duh materijalnimi stvari, dokle si duha čisto ne uguši, zalipi, uništi. U ovom stanju prekine s Bogom i nek za zemaljskimi dobri, idoli biži.
 

To su ljudi, ki su se zatvorili u sebe i ne poznaju nikoga i nećedu se smilovati nikomu. Ni u peti im nije, da svoje najdragocjenije žrtvuju Bogu ili bližnjemu kako su to ljudi činili u stari poganski vjera. Ovi nimaju za nikoga ništa. Kako se obistiniti Jezuševa primjedba. „Kad sol obljutavi, čim će se soliti?“ Kad kršćan obljutavi, ča ćemu poslatkiti život? Postao je pokvarena sol, i već nima soli, čim bi si posolio život. 
 

Samo Bog ga more spasiti, ali od njega se je jur tako daleko odaljio, da već ne zna puta najzad. Ostane u svojoj pustini, sām, izoliran, zrel za potpunu propast. Koliko je ovakovih brodolomcev na morju našega života. Već ni ne veslaju, ladarka porušena, a sidro bačeno u morje i nima već prolaza, niti nima izlaza. Neka im se Bog smiluje i on će im se, ako primu milost i pomoć Božju. Ne tako, kako jedna žena u varaždinskoj bolnici, ka je počinila već pobačajev, prekinuće trudnoćov, a Bog joj se hoće smilovati i u zadnjem hipcu. Dojde duhovnik i veli joj, da joj je sada došla skradnja ura i pruži joj križ, da se pomiri s Bogom. Ona pljune na križ i tako umre. Strašna smrt. Poslidnji akt na zemlji bio joj je: Opljuvanje Raspetoga.
 

Optimisti smo, jer človik vjernik ne more biti pesimist, ali goni nas na razmišljavanje, ča je s ovim svitom, i ča je s človikom, ki je potpuno odbacio Boga. Ako smo i optimisti, ali moramo svi skupa iskati izlaz iz ove situacije, jer mnogi ljudi se najdu u slipoj ulici, odakle pak ni najpr ni najzad.