Prispodoba o kukolju i pšenici (Mt 13, 24-43) nije naivna povidajka. U ovom pripe­tenju se stavlja egzistencijalno pitanje: Odakle je zlo na svitu? Veliki mislioci človičanstva su si razbijali glavu o tom temeljnom pitanju filozofije. Ali i obični ljudi, ki s otvorenimi očima ho­du kroz svit, se svenek nanovič potrkuju pod pitanje, odakle izvira zlo, tuga, nevolja, nesri­ća, sila, nemilosrdnost, svadja, boj, lapidarno: Odakle su sve te humane katastrofe u velikom i malom? Religiozan človik, za koga je Bog dobar, milosrdan i blag, mora zdvojiti na ovom pitanju. Velika egziste­n­cijalna pitanja se lako stavljaju, a teško odgovaraju. Ipak Jezuš u svo­joj prispodobi o kuko­lju i pšenici daje ideju, kako bi si mogli objasniti zlo na svitu. „Čl­o­vik neprijatelj je to učinio!“ (Mt 13, 28), veli Jezuš. To znači, da za sve okolnosti na svitu nije odgovoran Stvoritelj sam.

Lapat u Jezuševoj pri­sp­o­dobi simbolizira svit, u kom hara zali neprijatelj. On je i Božji, a i človičji neprijatelj. Stalno sije med pšenicu kukolj i tako pokušava zničiti dobar sad. On pokušava natentati na zlo človika i ga tako odvrnuti od Boga. Zla sila je kriva za mnoge človičje tragedije. Jezuš tu zlu silu zove im­e­nom. On veli, da je to vrag (Mt 13,39). Vrag sije kukolj med Božjom pšenicom. Jezuš nije eksplicitno govorio o kukolju (Kornrade), nego na ljulj, ki se na grčkom jeziku zove „zizania“ (Taumellolch). Spomenuti ljulj se je u stari časi širio med žitom. Sprvine on izgleda kotno žito, ali je jako otrovan. Njegovo sime je bilo med zr­njem, ko se je samlilo. Rezultat toga je bila otrovana mu­ka. D­anas zahvaljujući herbicidom ljulj med žitom praktično ne raste. Ali halu­ge ili no­rih raslin će svenek biti, svejedno je li je to kukolj ili ljulj. Haluga će svenek škoditi dobrim raslinam.

Zato Jezuš predlaže da u Očenašu mo­limo: „Oslobodi nas od zla!“ Zlo nije samo op­ćenito zlo, nego i personificirano. Bog nije samo Stvoritelj svita, ki ga je stvorio dobro, još i jako dobro, nego on je i Spasitelj, ki će svit jednoč osloboditi od zla i tiranije vraga. O tom silnom otkupljenju svita i istovrimenom završetku svega zla u dramatični slika govori prispodoba o kukolju i pšenici.

Religiozan človik vjeruje da će Bog svenek ostati gospo­dar dogodjajev na svitu. On se ufa da ćedu se njegovi plani jednoč obistiniti. On vjeruje da Bog samo zato dopušća zlo u našem vrimenu, kad će je jednoč pretvoriti u dobro. S toga gledišća moramo gledati zlo na svitu, da ne bi zdvojili na našoj egzistenciji.
(Agnjica Schuster)