Kad Petar vidi, koliko su rib ulovili u Genezaretskom jezeru, veli Jezušu: „Odstupi od mene Gospodine, jer sam grišan človik.“ Ali Jezuš ne da je odstupio od njega, nego je još jače pristupio k njemu, kad mu veli: „Ne boj se, od sada ćeš ljude loviti.“ Jer je tako, Bog gizdave ponizuje, a ponizne ne uzvišuje. Mi se ne moremo tako diboko poniziti pred Bogom, da se On ne bi još jače ponizio pred nami.
Jezuš ponizan od štale do groba. Govorio je onim, ke je ozdravio: Daj hvalu Bogu. Ako imaš rang, budi ponizniji, ako dostaneš još viši rang, budi još ponizniji. Ali iako nimaš ranga, ali hvalu te, budi ponizniji, i ko te opet pohvalu, budi još ponizniji. Nač bi mogao biti gizdav, jer sve ča imam, ča sam, je Božji dar. Sv. Pavao Korintjanom: „Ča imaš, ča nisi primio? Ako si je pak primio, ča se hvališ, kao da ga ne bi bio primio?“

A sv. Ivan Krstitelj, od koga se veći nije narodio od žen: „Ja vas krstim vodom, ali dojt će jači od mene, komu ja nisam vridan razvezati remenje obuće njegove”.
A Jezušu moramo punim pravom dati i ovo ime: Jezuš u društvu grišnikov. More biti, da jednoga ili drugoga grišnika nije nigdor pozdravio, samo Jezuš. On se je prignuo do svakoga i do onih, ki su bili isključeni iz društva. Zato su se pak spačili farizeji govoreći. Ov se druži s grišniki, još i ji s njimi.
Stalo se je na nekomu malom hodočasnom mjestu. Sidi onde jedan človik, slip je, ne giblje se. Negdo projde do njega i javi mu se. Ov slipac je presenećen, veli ovomu. Jur dugo dohadjam simo, ali do sada mi  još nigdor ni riči nije rekao, vi ste prvi. Ovo ga je tako oduševilo, da je pozvao ovoga človika za gosta, da mu se na ovakov način zahvali. Je bilo tako i u času Jezuševom? Se je nek Jezuš približio k njim. Je nek on imao pomilovanja s njimi?
 

Maske doli, ke nam je gizdost stavila na lica. Zbog maske pak ne vidimo ovih nesrićnih, jer mi se za nešto većega ćutimo. A ta poniženi je znam bliže k Bogu, nek oni, ki na visoki stolci sidu. Doli iz stolca i prignuti se do poslidnjega pekljara, da mu noge operem, ako je potribno. Ali barem toliko, da ga podignem iz zemlje, da ga zravnam, da mu pokažem čast, ku je jur zdavno zgubio. To ćemu dati snage i povjerenje u samoga sebe, tako i u Boga.
 

Velu, komu je glava puna, ide malo prignutom glavom, a komu je prazna, ta si glavu visoko nosi. I ta, ki glavu visoko nosi, ne vidi oko sebe slomljene, pomilovanja vridne. Triba da Bog ovakove doli hiti iz konja, kako je doli hitio na damaskovom putu sv. Pavla. Nastao je slip, jer je u svojoj duševnoj slipoći proganjao kršćane. Jezuševa blizina ga je oslipila, da pak sprogleda novim okom i postao je svakomu sve, barbaru barbar, Grku Grk, da se svi spasu. A donle je u svojoj gizdosti nek svoju židovsku rasu obožavao.
 

Kako nije u redu naša osobna gizdost, tako nije u redu, niti nacijonalna gizdost. Preživili smo „nimšku nadrasu“ i ča je slijedilo, veliko ponižavanje nimškoga naroda. Ti su gazili po nimškoj zemlji, Rusi i drugi, ki uz nimšku rasu nisu valjali ni za ljude. Osebujno Slavene je držao Hitler za neljude, ki su nek zato na svitu, da budu robi nimške rase.
Samo ponizni ljudi su u stanju, da medjusobno i u ljubavi živu jedan uz drugoga. Kade nima poniznosti, nima ni suživota. Oče oprosti, brate oprosti, moramo stalno ponavljati, jer ćut gizdosti je diboko zažerana u nas. Gizdost umira i samoga gizdavoga, ali i svakoga oko sebe. Gizdav človik ostane sām, a ponizan človik kao magnet vuče ljude k sebi. Ako nekoga ljudi obajaju, onda neka se pita, ča je tomu krivo? Nisam li ja sam tomu kriv, a ne oni. Zato doli s manom s mojega gizdavoga konja, kako je to sv. Pavlu išlo.
 

A zač ovako oštro pišem? Jer med gizdavimi ljudi je suživot nemoguć. Postati, pokleknuti, ako je potribno i pred najvećim grišnikom. Ča ne čujemo Jezuša: Gdo se ponizuje bit će uzvišen. A gizdave ljude Bog čuda puti na očividan način ponizi, da se otresu maske, koj je gizdost ime.
 

U Evandjelju su najlipše ove dvi riči, ljubav, poniznost. I zač se ne bi zaljubili u ove dvi riči, ke človiku daju najlipši izraz, privlačnost, simpatiju. I ako hoćemo biti simpatični ljudem, budmo ponizni. Tako i Bogu smo nek onda simpatični, ako smo ponizni.         p