Ima i tu dob u životu, kada se oprašćamo, kada velimo zbogom nekim od naših, od svojih ili od jako bliskih. Ako sudbina odjednom zasiče i nam ne daje priliku da se od nje ili njega oprašćamo a konačno i oprostimo, je bol velika, dostkrat i neizmjerna. Pogadja nas u jednom hipcu a ta trenutak je ujedno i konac, kraj svega dosadašnjega.

Ima i toga, da se moremo pripraviti na odlazak i da ga ili nju moremo sprohadjati pri tom odlasku, pri tom polakom gašenju svitla, pri dogaranju životne sviće.

Ča je bolje? Kratko i odmah – ili dugo i polako? Gdo bi o tom mogao odlučiti a ionako si ne moremo zibrati, jer nam je sudjeno. Pravoda, svaki i svaka si želji da onda, kade bude tako daleko, ide brzo bez boli. Samoga odlaska se najvjerojatnije malo gdo, boji, sam put do toga je čega se bojimo, jer gdo jur rado trpi. A ki se na kraju teško muči na tom putu, s tim trpu i bližnji. To su ti hipci kada se ne moremo odlučiti: neka još čim duže ostane med nami – ili, neka se boli smanju i skratu da čim prije bude oslobodjen/a.

Konačni odlazak je pak oslobodjenje, za onoga ki je prošao i za onu ka je otišla. Zatvorio se je krug, završena je stvar i spunjeno je! Za ostale je pak čuda teže. Ostaje praznina, neka škulja u tlu ko je do sada bilo ravno, a sada ovde najednoč ničega nima. Takovih škuljov, praznih mjest je sve već čim dalje koracamo na našem putu, rjedji nastaju redi uz nas, pred nami i za nami. Koracamo dalje, jer ča bi drugačije. Stanemo ovde i onde za hipac ili dva, u oči nam pade opet jedna dodatna škulja, opet ko to prazno mjesto. Fali nam opet negdo i opet negdo. Pridružuju se drugi, ali smo se na ovom putu upoznali i s prazninom, s boli i tugom. Ali ipak znamo, da moramo pojti dalje, da ne smimo postati, da nam je ovo sudjeno i da se tomu ne moremo suprotiviti i da i nas na kraju čeka!

Pravoda smo uvjereni, da je naš put još dužičak, da još ima puno toga ča nas čeka, ča triba učinti, ostvariti i doživiti. A to je, naravno, i naš pogon, motor, komu se ne smimo dati ugasiti. Pelja nas i riva i vliče nas dalje. Obiće nam još puno čega, ča još triba ispuniti, doživiti ali i dalje dati i nasljedovati.

Iako nas tuga nagrižuje i grabi nas strah – krajem krajev ipak prevladava snaga, uvjerenje, da triba dalje koracati, bižati ili se voziti. Nismo li to dužni, onim ki su nas ostavili putem, ke smo zgubili, ki su nam bili dragi i ke smo ljubili?

Ovakovi dani nam pružaju i priliku, zapravo nas prisiljuju, da postanemo, razmišljamo i pretresemo i nas same, i s pogledom na one, ki i ke su nas ostavili li pred svim i gledeć na to, kako bi tribali nastaviti i ča bi se mogli naučiti od onih, ki i ke su jur davno prošli ili pred kratkim.