Jer sin človičanski nije došao zato, da mu služu, nego da on „služi“ i da svoj život dā za otkupljenje mnogih.
Apoštoli Jakov i Ivan htili su siditi uz Jezuša na samitni stolci, kad uspostavi Jezuš zemaljsko kraljevstvo Židovov, ki pak onda neka kraljuju nad svitom. Oni nisu razumili, da kraljevstvo Jezuševo nije iz ovoga svita. Ovo je rekao Jezuš pred Pilatušem i kad su ovo apoštoli čuli, ostavili su ga, pobigli su. Ništa iz kraljevstva židovskoga na ovom svitu.

Jezuš nije došao, da mu služu, nego da on služi, u poniznosti. Jezuš šalje i nas, da služimo. Duhovnika ovako pozdravimo: Gospodine. A zadaća mu je, da služi, a ne da gospodina igra. Zadužio nas je, da kad dobro činimo neka naša desna ne zna, ča čini liva.
Jezuš ponizio se je pred svakim. A najsvetije, najveće stvorenje ko je Bog stvorio, Marija, moli u Magnifikatu ovako: „Jer se je ogledao Bog, na ,neznatnost’ službenice svoje. Ugarski tekst veli, da se je Bog ogledao na poniznost službenice svoje, ne, na neznatnost! Ona, od ke se nije rodio veći človik na svit, veli o sebi, da je neznata. Ovo je poniznost. A ona je najznatnije stvorenje, i još veli o sebi, da je neznata.
Svi veliki ljudi, ki su mnogo dobroga učinili, bili su skromni, ponizni. Ponizan človik se ne hvali s tim, ča je učinio, nego kaje se za to, ča nije učinio, a mogao bi je bio učiniti. To su pravi velikani, dobročinitelji človičanstva.
Gdo se na prvo mjesto riva, ta ga nije vridan. Na prvo mjesto neka dojdu oni ki su ponizni i puni ljubavi prema Bogu i človiku. Prvo nego je Jezuš postavio na čelo apoštolov i na čelo Crikve Petra, pitao ga je: Petar, ljubiš li me jače nego ovi drugi? On nije rekao da ga jače ljubi od drugih, nego samo to, da ga ljubi. A kako velika kukavica je bio, da je pred jednom službenjkinjom tajao da k Jezušu sliši, još i ne poznam ga, rekao je. Morao je biti Petar ponizan na čelu Crikve, jer ovo zatajanje je imao uvijek pred očima.
Sveci su zato sveci nastali, jer su služili Boga i človika svom dušom. A bili oni i kralji, kot sv. Štefan i Ladislav ugarski kralj. Oni nisu kraljevali, ovi su služili. A blaženim je Papa proglasio Karla IV. Habsburgovca. I on bio je sluga austrijskoga naroda. Ovakovi kralji su nam potribni, ne nekakovi političari, kim je jedina ambicija, dojti do samitnoga stolca. Jur sam pisao o siromaškom stanju u Ugarskoj, političari bez poštenja i prave volje, da poboljšaju gospodarstveno stanje a moral vjere uopće nije važna, pravi materijalizam! A narod skuči. Ovi nisu zato došli, da nam služu, nego da mi služimo njim. Kade su ovi od Jezuša, ki je rekao o sebi, da nije došao zato, da kraljuje, nego da služi.
Evo ja sam službenica Gospodinova, rekla je Marija o sebi. Čiji su službeniki, ti nimaju ni Boga, ni človika, bog im je pinez.
Bog nas očuvaj od takokovih peljačev, ki se jako za važne držu. Njim su nek oni sami važni, a ne narod.
Kad je umro veliki državnik Francuske Del Gaulle, ostavio je u testamentu da ne kani imat nikakove časti, ni sprohoda, ni govorov, hvalospivanja. Ali u pariškoj katedrali bili su nazoči pri maši, zadušnici, svi veliki državniki svita, i su odali počast ovomu velikanu, človiku, državniku. Pogreb mu je bio jako skroman. Pokopali su ga u rodnom mjestu u jednom malom gradiću. Bilo je nazoči kih 25 pršon, ništa već. A lijes su nosili domaći junaki. Obred u velikoj tišini, ali pun duha, vjere u goristanje.
I ov bio je sluga svojega francuskoga naroda. Da bi se nek ovakovi državniki rodili na svit, bi svit drugačije izgledao.    p