Nismo stvoreni za pakao, nego za nebo. Nismo stvoreni da umremo, nego da živimo. Bog nikoga ne „baca“ u pakao. Grišnik si sām zibere život bez Boga, to je pakao.
Ti, ki su u paklu, su se pretvorili u mržnju. Mrzu, oduravaju Boga, človika i sve, ča je sveto. Jezuš veli: „Ne bojte se onih, ki tijelo umoru, a potom već ne moru ništa učiniti. Bojte se onoga, ki kad je umorio, ima moć hititi u pakao. Da, velim vam ovoga se bojte!/Lk. 12,5.6.7
Pakao nije neko ogradjeno mjesto.

Pakao je svaki vrag i svaki človik. Pakao nije izvan človika. Pakao nosi svaki paklenjak u svojoj duši. On sām je pakao. A ove paklene duše karakterizira mržnja.

Vjeruju u Boga i još ga oduravaju na vijeke. Veli sv. Jakov: „Za njih Bog postoji, ali je zgubio svaki smisao, svako značenje i svaku privlačnost. Njev život je osamljenost, hrana im je mržnja, a srda nemoć.“

Immanuel Kant. nimški filozof, premda nije bio teolog, nego samo čistim razumom je došao do pravilnoga zaključka: „Kad bi bile kaštige pakla prolazne, kad bi minule, onda bi na kraju svaki človik imao istu sudbinu, i najveći zločinitelj, pokvarenjak, kao i najplemenitiji človik.“
Jezuš veli zgora, da se onoga bojimo, ki ima moć, da nas baci u pakao. Ne on baca ljude u pakao, nego zali uz zlu volju grišnika.
Bog nikoga neće baciti u pakao, nego hoće da se svaki spasi. Človik sām izibere život bez Boga na vijeke.

Za prispodobu zamimo si jedno hištvo, ko se je raspalo. Početkom išlo je sve dobro, ljubili su jedan drugoga. Ali gdo zna kako, počela je ljubav slabiti, dokle nije čisto skrsnula. Ali to još nije sve. Počeli su jedan drugoga tako mrziti oduravati, da već nisu bili u stanju jedan uz drugoga živiti. To se dogadja i med Bogom i človikom, ki zgubi prema Bogu ljubav i počne ga oduravati, mrziti sve jače i još jače po smrti, to je pakao. Bog ljubi svakoga i one, ki ga mrzu, ali ovi ne ljubu Boga, nego mrzu, oduravaju i nećedu s njim, to je pakao. Je ovomu stanju Bog kriv? Je Bog bacio u pakao ove duše? Ne! Ovi su si pakao odibrali na vijeke. Bog dao nam je svim slobodnu volju i ovi su si sa slobodnom voljom pakao odibrali. Je ovomu Bog kriv? Ne! Bog, ki hoće da se svaki človik spasi. Zato je išao Jezuš, Sin Božji na križ, da se svim ljudem otvori nebo i da svi dojdu u nebo. Jedina snaga, ku imaju, je mržnja, mrzu Boga i ovako živu. Stalno umiraju, ali već nikad umriti ne moru, jer gdo u paklu živi, to je stalno umiranje.

Jezuš je već od četrdeset puti govorio o paklu, da se ga čuvamo, da nam ne bude grih prokletstvo i mržnja Boga, človika i svega drugoga plemenitoga. Imati straha od pakla, to je na mjestu, da ne dojdemo u njega.
Jura (Györ) je velik grad. Vidim svakakovih ljudi, ali veselih dosta malo. Ljudi su zamišljeni, puni brige. Bože, žaluju, ili ča je s njimi? Žaluju za svojimi bližnjimi? Ili su turobni zbog pineza, bogatstva, ili zbog ugleda? Pa se opet pitam: Koliko ih je, ki žaluju svoje grihe? Koliko je pokornikov? Gdo i koliko ih tuguje nad svojimi počinjenimi grihi? A to je najvažnije, jer pokornikov neće biti u paklu. Človik griši  dokle živi, ali i zato se mora kajati za grihe dokle živi, jer po smrti će biti kasno.

Božjom pomoću protiv zloga, protiv zaloga. Moli, dili, jačaj sve i svakoga u tvojoj blizini. Poruči boj zalomu. Sveti arkandjel Mihovil brani nas u vojevanju protiv zaloga neprijatelja Satana! U boj protiv svega zaloga uz pomoć nebesnikov. Ne moremo biti ravnodušni prema tomu, ča se u svitu dogadja. Ako se ti, ili ja ne borimo protiv zloga, smo i mi sukrivci tomu zlomu. I nas će Bog pitati, ča smo dobroga učinili, a ne nek samo to, da li smo zagrišili ili ne, jer najveći grihi su grihi protiv ljubavi.
Blažen je človik, ki ima u nebo uprte oči, ki išće to, ča je Božje. Za takovoga pakao niti ne postoji. Gdo išće prijateljstvo s Bogom, nad tim zali moći nima. Zato gori srca!