Krčmarica Wilma Wallner je pred kratkim svečevala svoj 80. rodjendan i je Hrvatskim novinam u intervjuu povidala o početki i razvitku krčme u vlasničtvu obitelji kot i o svoji iskustva u ovoj branši.

Trajštof – Krčma i hotel Wilhelminenhof u Trajštofu je poznata daleko prik seoskih granic. U gradišćanskohrvatskoj sceni je ova instituciju poznata pred svim kot balska dvorana HKD-ovoga Hrvatskoga bala na sjeveru. Otkad su nje roditelji kupili i preuzeli staru općinsku krčmu, je bila i Wilma Wallner dio ove institucije – a to u medjuvrimenu jur 67 ljet dugo!

HN: Pred kratkim ste svečevali 80. rodjendan. To ujedno i znači skoro 67 ljet u ovoj krčmi, kade ste praktično odrasli. Kada je Vaša obitelj uopće preuzela krčmu i kako je Vaše ditinstvo ovde izgledalo?

Wilma Wallner: Počelo se je u 1956. ljetu. Nek ov najprnji dio je onda bila općinska krčma, a veljek uz je bio naš seljački stan. Na to se čuda ljudi, i ovde u selu, već gor ne more spomenuti!

A kad je pak 1956. moja majka teško obetežala, i po tri miseci stopr došla domom iz špitalja, su joj vračitelji rekli, da tri ljeta ne smi ništ djelati. Sad je moj otac onda rekao, da će biti teško, ako ništ ne more djelati tako dugo. No, a nato dojde općina, da kani prodati krčmu, kad je svako ljeto došao drugi holjin, ter su bili jur svi jako srditi. Krčmu su kanili ali ipak obdržati, tako je došao moj otac na tu ideju, da ćemo mi krčmu kupiti – kad u krčmi staklo vina natočiti, će majka još laglje moći! (se smije) Kašnje je onda moja majka rekla meni „O Wilma, ovde je bilo još već djela neg kade drugdir!“

Kad se je krčma kupila u oktobru 1956. ljeta, sam bila dvanaest ljet stara i sam još školu hodila. Drugačije sam onda ali bila svenek u krčmi. Kašnje jednoč mi je mama rekla, je li se znam još spomenuti, kad sam na dvoru u kutu sidila i se plakala. Ali na to se već nisam mogla spomenuti. Ona me je pitala, zač se plačem, a ja sam joj nato odgovorila: „Mama mi već nigdar nećemo za stolom skupa siditi pak jisti.“ Onda sam morala po prvi put uptiti, kako je zaistinu na krčmi. Kad ima ki lazno, ko ide friško ča pojisti – a to je bilo to ča mi je kot prvo u oči spalo kot dite. Školi sam htila i zaspati. Onda je učitelj svenek rekao: „Dajte Wilmi spati, ta je bila čer dugo budna!“, kad sam morala tati knoći još pomoći. Po dvi ili tri miseci su me onda ali iz škole van zeli, i već nisam tribala pojti tamo. Prlje je to još išlo, onda je bilo to čisto drugačije.

HN: Kako je izgledao onda Vaš daljnji poslovni put?

Wallner: Kad je mama pak ozdravila, sam bila tako 16 ili 17 ljet stara, ter sam rekla svojoj majki, da bi se rado dalje učila. Tako sam pak počela pohoditi Školu za ugostiteljstvo (Gastge- werbeschule), ter sam bila svako ljeto svenek dva misece u Waldeggu an der Piesting u školi. Par ljet kašnje, s 19 ili 20, sam pak rekla, da idem na sezonu djelati, da budem vidila, kako je Tiroli. To je bilo onda u 1960-i ljeti. „Aj, du kummst vom Burgenlond, no du Oame! Ihr hobst no Strohdächer und den Misthaufn vorm Fenster!“ su mi htili reći onda. Tako su nas onde gledali! No, ali neka si misliti, ja sam se mogla dobro braniti – jedan drugoga smo se htili veljek imati! (se smije). Na sezonu pojti djelati je bila ali i financijelna pomoć za moje starje doma. Gosti su došli u krčmu i su si dali napisati na račun, ali nikada nisu došli platiti.

Ali sigurno, kanila sam i viditi, kako je kade drugdir. U ta čas je bilo ovde kod nas u Gradišću još sve siromaško. Tiroli su htili deset puti toliko prositi za kakov meni, nek mi kod nas doma! Onda jur, pred 60 ljet! To je bio za mene čisto drugi svit. Na drugu stran sam si pak po tri sezoni mislila, u svakom selu Tirolu je tako lipih krčmov, je li bi se to nebi moglo i kod nas doma načiniti. Prlje je ali bilo tako, da je po seli bilo oko sedam rastokov, ti su bili svagdir. A krčma ne more s rastoki konkurirati. Pak sam si ja mislila, kad prve hiže smo jur imali tih par, a kad bi se ja već na hotel koncentrirala? No, a tako smo začeli. Od početka sam si svenek htila misliti: „Wilma, to neće biti lako!“, kad mi u Trajštofu imamo znamda šest tajedan sezonu, a ti Tiroli imaju ljetnu sezonu, a i zimsku još! Ali te problematike sam si svenek bila svisna.

HN: Kako su izgledali Vaši početki kot „šefica“ u krčmi? Kada ste ju Vi preuzeli?

Wallner: Točno s 60. rodjendanom, mi je prepisala moja majka krčmu. Znači 1976. ljeta, onda je rekla ona će mi ovo sve dati. Ja sam sa svojom majkom imala tu sriću, da mi je dala cijelu slobodu – ja sam smila djelati, ča sam kanila. Jur 1960. ljeta su počeli moji starji pre- i izgraditi, onda smo imali cirka od 65. ljeta i hiže, sprvine ali samo zdola, kad drugačije nije bilo mjesta. To je bio onda i ta čas, kad su ljudi začeli pitati, je li znaju ovde spati, ča pojist i počeli su dohadjati ovde na jezero. Da, ali tako je počelo ovo sve potiho narasti – a u medjuvrimenu smo sad još veće pregradili. Sve je išlo tako jedno za drugim – a najednoč sam sad 80!

HN: Vaša krčma je prava institucija ne samo u Trajštofu, nego i u cijeloj okolici. Fešte, piri, bali – sve se ovde održava a ljudi uživaju simo dojti. Vi ste krčmu u toku ljet zapravo tako daleko spravili i na njoj djelali – nač ste posebno gizdavi?

Wallner: Da sam ovo sve izdržala, sva ova 67 ljeta! Da, na to znamda, da sam to uspjela. Ki drugi bi znamda volju zgubio. Ali ja sam jako pozitivan človik – a to se sigurno i mora biti, aš to ne ide drugačije. Ali gizdava sam svakako i na svoju dicu, iako nisam imala čuda časa, da je odgojim, a ipak su jako u uredbi, na nje sam jako gizdava!

HN: Kot iskušena krčmarica i jubilarka – u čemu posebno uživate?
Wallner: Ja si sama skuham! (se smije) Kod nas je tako bilo, staramajka je kuhala, mama je dobro kuhala – od nje sam se pak i najveć naučila, kad sam svenek s njom kuhala – no a sada ja sve kuham, zato ja i nek to jim, ča si ja kuham. Ali drugačije, u čem uživam? Tanja, moja kćer, mi kupi sok, pak moju čemernu navadu, moje cigarete. Da, to je moja mala nagrada – pak kafe! Prez kafea nećemo živiti! (se smije)

HN: Ča su Vaši najlipši spominki i vrhunski časi u prošli 80 odnosno 67 ljeti odnosno kade su poteškoće?

Wallner: 1970-i i 80-i ljeti su bili jako lipi časi, iako je početak 70-ih bio još svenek težak. Dandanas se prošlost rado vidi tako idilično i lipo, ali tote moram biti realistična! Nije bilo veljek sve dobro, ali polako ali sigurno se je situacija poboljšala – pred svim onda u 80-i ljeti. Ja bi rekla to su bila ljeta, kada su ljudi bili slobodniji. Zatim u 1990-i ljeti su začeli ti svi nalogi, zakoni, odredbe (Verordnungen) i prepovidi, kih prlje nije bilo. To je pak i uticalo na ljude, na goste – onda se je počelo čuda minjati. A sad je situacija čisto strašna, kad moraju svi šparati. A kade ćeš šparati – no kad ideš jisti, kad ideš kamo. Zato bi rekla, da su posebno ta ljeta pred tim bila najlipša. Ta trend iz 1990-ih ljet, da situacija nastaje sve čemernija i teža – medjutim i još koronapandemija – se drži već ili manje do dandanas. Zato i još svenek djelam. Ako ne bi djelala i još dodatno plaćala, ne bi van došli – a i ovako je još teško. Zato sam rekla, ako bi me pred par ljet pitala, bi znamda drugačije odgovorila, ali sada ne... Kad sam si htila ča dobiti, sam htila sve zataknuti opet u stan. Nisam tako bila kot drugi znamda, ki si ča našparaju, da imaju pak kad su stari lip čas. Ali na drugu stran je ov stan i konačno to nastao ča je dandanas, to nije došlo od ništ. Kad mi pak velu, no zač s 80 još djelaš - ali ča ćeš? Ja djelam rado, to je moj veliki plus, da rado djelam! Ali potiho pak i vidim da sam friže trudna, onda velim dici, da se idem mrvu povaliti za uru, pak ide opet! (se smije) Ali tako sam odrasla i naučna bila svenek djelati – nijedan nam ništ nije darovao. Majka je htila svenek reći, kad smo se htili kratko kade sjesti za stol ali ča „Ča Bogu dan kradete?!“ (se smije). To je bila nje poslovica! Stari ljudi su bili drugačiji, to je tako...

HN: Ča si željite za budućnost?

Wallner: Ča bi rekla... Zdravlje si željim – tako dugo živiti, dokle si još sve znam, a pak se smim i zvrnuti – to je prvo. Pak da bude laglje, da bi jedan laglje ovo sve mogao svladati i da bi se spametno isplatilo.

DJ