Vazam je svetak žene i že­n­stva, svetak ženske veličine i ženskoga preštimanja. Kristuš je ženu obdario svojom ljubavlju. Ljubav je put do Boga. Nisu štige oltara put do Boga, po ki već-ki koracaju, a ni sveto ulje na ruka. Ruke su duhovniku pomazane za druge, a od štig oltara moru prodikovati i grišni­ki. Božja ljubav se ne da zloupotribiti. Nije on pred Bogom velik, ki je primio velike službe. Velik je on, čija duša je dobra i čista. Nebo se neće miriti po vlasti, jurisdikciji i po titula.

Na Vazam su žene pokazale, da znaju Boga ljubiti, vjerno, žarko i hrabro. Dokaz za to je Evandjelje, a evandjeo­sku tezu je potvrdio Kristuš. Komu se je Kristuš na vazm­e­no jutro prvomu skazao? Apo­štolom ne. Njim se je skazao stoprv navečer. Petar se je popašćio k grobu stoprv kad su mu žene javile, da je grob u vr­tu, u koga su položili Jezuša, prazan. Prvo se je Jezuš skazao ženam, med njimi Mariji Magdaleni (Mk 16,9; Iv 20,11). Prvo su žene vidile Jezuša živoga. Prvo su žene doznale, da se je goristao. One su donesle prvu, veselu vazmenu vist Pet­ru i apoštolom. I danas su že­ne u centru vazmenoga svečevanja. U prvoj vazmenoj maši se na Veliku Subotu i u maši na prvi, najveći vazmeni dan, čita evandjelje o žena na grobu i o andjeli, ki su im se skazali i je batrili radosnom novošću: »Gori se je stao, nije ovde!« (Mk 16,6). I svi mi — i vlastodršci ovoga svita i papa — slušamo Božje svidočanstvo, Božje priznanje velikoj že­n­skoj vjeri, vjernoj ženskoj ljubavi. Kad su se apoštoli bili razbižali, kad su od straha zamuknuli, su se žene demons­trativno nad njim plakale. Po­mogla im je njeva ženska intu­icija. Logikom srca i svojega plemenitoga instinkta su oćutile, da je on, ki upada pod kri­žem, nekrivičan. Plakale su i prišle su mu, da mu otaru krvavi pot. I kad je visio na kri­žu, su kuražirane žene gledale njegovu agoniju, zadnji čin potresne katastrofe. Ostale su mu vjerne, i kad su ga svi drugi bili ostavili. Ostale su s njim i s nj­e­govom majkom. Tako­vu hrabrost ima samo žena, ku pelja srce. Kristuš je vidio tri hra­bre Marije. Po tri dnevi grobnoga počivka je znao, da je njeva ljubav bila iskrena i jaka. I kad su nedilju jutro žene prošle na grob sa svojimi dragocjenimi masti i se skrbile putem, ki će im odvaliti kamen s groba, je on, opet živ, bio g­a­nut od te njeve vjerne ljubavi. Rekao je »Zdravo!« i Magdalenu je zvao imenom: »Marija!« A one su mu rekle, pune vazmene sriće suzami blaženoga presenećenja: »Rabboni« — »Učitelj moj«! I zato su u mistiki vjere i ljubavi žene Kr­i­stušu bliže nego muži. One su mekljega srca. Zato imaju bo­lji dio u kršćanstvu.

Gdo ljubi, bit će ljubljen, božanski ljubljen. Vazam je svetak žene i ženstva. Na Vazam je Kristuš pozdravio že­ne: »Zdravo!« i »Marija!« A one su mu odgovorile: »Rabboni!«.

(Agnjica Schuster)