Potresov i poplavov sve već i već i nastaju sve veći i veći.
Dite se plače, jer ne najde svoje mame, tate. Neki je zdigne i nosi, kamo, nekamo pod šator, jer dom mu je zrušen i ča bi u njem bez oca i majke. Majka se opet plače nad ditetem, ko nosi u krilu, mrtvo. Na sve strani nevolje, plač, glad. Svi pomoć čekaju.
Pak si mislim, zač Bog dopusti, da se sve ovo dogadja. A zato, da se ne smrzne naše srce u sebičnosti, nego videć ove velike nevolje, otvara srce, dušu, tako i mošnju, da idemo u pomoć nevoljnim. Drugoga nesrića oživljuje, naše srce, ljubav. Kad ne bi bilo siromahov med nami, nastali bi svi veliki egoisti. Svaki ima svega i nikomu nije potribna moja pomoć i ja mirno sidim, spavam i sanjam o još već pinezi, bogatstvu, ne mislim na nikoga. Živili bi, ali prez veselja, ljubavi, srca.
Najveće je veselje, biti na pomoć onim, ki su u nevolji. A ki ne ide u pomoć nevoljnim, nezna i nepozna pravu ljubav. I živili bi hižniki nek jedan uz drugoga bez ljubavi srca, tako i prema dici. Ako ustegnem nekomu ljubav, tu ljubav sam i sebi ukrao, zgubio. Ta ljubav, ku ne dajemo dalje, umira u nami, dokle pak definitivno izumre, i nastanemo veliki siroćaki. Ljudi ki nimaju ljubavi, su pomilovanja vridni. Človik, ki ljubi, počne sve jače živiti. I ljubi još već i živi još već. Zato su znali sveci dati od sebe sve, jer bilo im je najveće veselje na pomoć biti nevoljnim.
A ki ne ljubi, jur umira. Ljudi ne čekaju od njega ništa i obajdu ga. Umro je za ljude jur na ovom svitu. Pinez ga vuče k sebi, kao magnet i sve jače se zalipi na to, ča ima.
Kad čujemo za te tolike poplave, potrese, moramo biti i mi potreseni. Ča bi bilo, kad bi se jednoč zemlja i pod mojimi nogami ganula. Kako bi čekao pomoć, da mi se neko smiluje. Ča bi bilo, kad bi moje dite ležalo mrtvo pod ruševina?
Nije dosta, da ne činimo zlo, grih, nego moramo činiti to, ča Bog očekuje od nas, a to je: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe! Tako moram pojti u pomoć toj majki, ka je dite zgubila, kao kad bi je bila i ja sama zgubila.
Boga ljubiti znači, ljubiti bližnjega. Gdo ne ljubi svojega bližnjega u tom je i Bog mrtav, jer Bog je ljubav.
Zna biti, je ljudi, ki ne vjeruju, ne idu u crikvu i još su jače pripravni pomoć človiku od onoga, ki ide u crikvu.
Na poslidnjem sudu, neće reći Bog ovako: Išli ste svaku nedilju crikvu hodte pripravno vam je mjesto u nebesi. Nego reći će ovako: Gladan sam bio i nahranili ste me, a niste išli u crikvu. Gol sam bio i sada je vam ki niste išli u crikvu, pripravna nebeska oprava i tako dalje...
Ljude moramo vkaniti, ali Boga ne. On pozna i naše najintimnije misli, pozna ju dobra srca, ljude farizejske duše.
To nije najvažnije, da ja budem prvi u crikvi, ali važno je, da ja budem prvi, kad je komu pomoć potribna.
Uvijek imam misao, da Bog zato dopusti, propadje naše kršćanstvo, jer se ne temelji na toj Božjoj zapovidi: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. Ljubiti bližnjega svojega kao samoga sebe, oštra je to zapovid! A to znači u konkretnom ovako: Jedan kusić meni, a drugi kusić tomu, ki nima. Veli: Gdo ima dvi haljine, neka dā jednu tomu, ki nima. To su ti, ke su gole izvukli prilikom potresa ispod ruševin.
Ako sve činiš, da tebi bude dobro, isto tako moraš činiti i drugim, da i njim bude dobro, osebujno onim, ki nimaju, ke je velika nevolja, potres, dosegla.
Vjerovati u Boga, nije dosta, i vrazi vjeruju i još dršću. Kad se jednoč počne iz smrti ustajati naša ljubav, onda ćedu se opet napuniti naše crikve, jer ljubav nas goni prema bližnjemu, tako i prema Bogu. Človika išćemo na ulici, a Boga u crikvi.
Iz ove vjerske krize nima drugačijega izlaza, nego izlaz iz egoizma, sebeljublja. Ča je to za vjeru, kad ne vidi, ne pozna svojega bližnjega. Ovim će reći Bog na zadnjem sudu: Ne poznam vas! Niste poznali nikoga, ni bolesnoga, gladnoga, siromaha, ne poznam vas ni ja. To je Jezuš očito glasio, tako i ja ne morem drugačije pisati, govoriti.
More biti, da će nastati, ili je jur nastalo neugodno nekim, da toliko o ljubavi pišem. A to je pravo, da nam nastane neugodno, kad o ljubavi, nevolji ljude pišem, da se predomislimo, idemo pravim Božjim putem, ili smo skrenuli iz njega? Ča Jezuš nije rekao, da nam nije donesao mir, nego sablju, da nas potiče za pravi boj, boj za Boga i človika.
Ljubav je radost, veselje, ali i žrtva. Gdo nije pripravan na žrtvu, aldov, nije Božji človik. Zato ozbiljno zet, riči Kristuševe, jer on je put, istina i život.