Philipp Reis je bio fizičar i izumitelj. Aparat, koga je 26. oktobra 1861. lj. u Fran­k­furtu predstavio izabranoj publiki, je znao glase pretva­rati u električnu struju, a na drugom kraju voda (Lei­tung) pretvarati u zvuk. S glasi je to funkcioniralo, ali nažalost ne i s jezikom. Za vrime njegovoga žitka se to nije minjalo. Reis je naime nastao samo 40 ljet star. 15 ljet kasnije je Alexander G. Bell Reisovo ot­kriće dalje razvio i prijavio patent za telefon. On je poboljšao Reisov aparat pomoću mikrofona. Ali ni­je ni mikrofon bio njegov izum. Mikrofon je izumio Elisha Gray, ki je samo dvi ure kasnije bio došao u patentni ured, da bi ga onde prijavio. Ali naziv „telefon“ je od Reisa i služi prenosu glasov na veliku udaljenost. Danas se ne pitamo, odakle nam telefon, nego ga hasnujemo kot pomagalo, a to ne svenek eficijentno.

Kako ćemo se bolje razumiti prik telefona, ne izgubiti vrime i najti odgovarajuć ton, to je danas adekvatnije pitanje. Stručnjak za komunikaciju, George Walther, je svoja isku­stva kot trener za profesionalno telefoniranje popisao. On daje savjete, kako telefonat more biti eficijentan. Važno je, rezervirati si dnevno odredjen čas za telefoniranje. Mnogokrat potcjenjujemo vrime, ko gubimo na telefoniranju. Dob­ro je, terminizirati telefonate s upisom u kalendar. Potencijalni nazivatelj nam neka veli, na ki dan i u koliko uri će nazvati.

Telefonati neka budu kratki. Idealno je misliti na englesku poslovicu „time is money“. Bitno je reći, ča kanimo. Nijedan se ne kani nepotribno dugo zadržati na telefonu. Ure uz telefon i najper odre­djeno vrime za telefonat poma­žu, da se držimo kratko. Čim je sve rečeno, je telefonat na kraju. U principu je to najkas­nije po deseti minuta. Pri telefoniranju naš glas i njegova intonacija odredjuju, kakov će biti odnos s razgovornim partnerom. Ča velimo mn­ogokrat nije tako važno kotno način kako velimo. Ako kanimo da nas razgovorni partner pažljivo sluša, se moramo prilagoditi brzini njegovoga go­vorenja. Tako stupamo u njegov vrimenski okvir i privlačujemo njegovu sim­pa­tiju.

Ali nije samo melodija našega glasa važna, ne­go i izbor riči, je li će biti telefonat uspješan. Pozitiv­no formulirane izjave recipijent bolje razumi ne­go negativne. „Ja ne morem“, „ne znam“, „smim te prekinuti?“ moramo izbrisati iz našega vokabulara. Bolje je g­o­voriti: „Ja ću…“, „ja mo­rem “, „rado ću ti pomoći“. Autenti­čnost je na telefonu tako važna kot i u direktnom kontaktu. Preporučuje se pri telefoniranju razgovornoga partnera povrimeno peršonski osloviti imenom. Prekinuti drugoga, je čemerno ponašanje. Permanentno davati feedback je milina svakoga razgovora, u direktnoj komunikaciji istotako kot pri telefoniranju.

(Agnjica Schuster)