Još u 19. stoljeću su metode, kako su žene prale rubi, bile skoro onakove kot one starih Grkov i Rimljanov. To znači, jako starodavne. Žene su namakale rubi u vodi, ribale su je i os­tavljale na suncu, da bi izbilili. Pritom su im pomagali ribež pak sapun, a kasnije soda.

Sapun je najstarje sredstvo za čišće­nje. Ono postoji od živinskih ili raslinskih masti. Ove masti se duže vrime vrućaju skupa s kalijevom ili natrijevom lušijom (Kali- oder Natronlau­ge). Pritom se stvaraju glicerin i soli masnih kiselin (Salze der Fettsäuren). Skupa s vodom je sapun u stanju smanjiti površinski na­pon (Oberflächenspannung). Tako se bolje namače koža ili štof. Na ov način se lako odstranjuje nečistoća. I mast emulgira i lako zipere. 

Zvao se je Fritz Henkel (1848-1930). Bio je poduzetnik i producent sode. On je ženam znatno zlakotio žitak. Razvio je takozvano samodjelujuće sredstvo za pranje (selbs­t­tätiges Waschmittel), ko je u jednoj jedinoj fazi bilo u sta­nju čistiti i biliti (bleichen). Henkelovi kemičari su bili izvidili, da mišavina od (natrij­skoga) perborata i (natrijskoga) silikata to perfektno more  obaviti. Zato su to konkretno sredstvo zvali od prvih trih početnih slov PERborata pak SILikata, i to Persil.

Perborat je odgovoran za biljenje. On nečistoću uz oslobodjenim kisikom (freigesetztem Sauerstoff) pretvara u bezbojne supstancije, ča je za štofe jako blag način biljenja. Silikat umekšava vodu. Uz to je prvo sredstvo za pranje sadržavalo još sodu i sapun kot supstancije, ke rastvaraju ne­čistoću (Schmutzlöser).

Tadašnje domaćice su bile prvo dost skeptične. Nisu veljek prihvatile inovaciju. Ni­je im se činilo, da je ona tako revolucionarna. I tako je neko vrime duralo, dokle se je Persil mogao probiti.

Stoprv 50-ih ljet projdućega stoljeća je pranje rubi u perilici nastalo popularno. Producenti deterdže­n­ta su bili prisiljeni, da produkte, ki su bili koncipirani za ručno pranje prilagodu stroju za pranje rubi. Na priliku su morali smanjiti pine. Pro­najdeni su tenzidi, sintetski producirane aktivne supstancije za pra­nje (waschaktive Substanzen). Pokidob da su tenzidi i drugi dodatki problematični za okoliš, su kemičari morali biti inovativni.

Danas sredstva za pranje imaju komplicirane formule. Sve komponente su odgovorne za to, da tekstilije nastaju čiste. Podnošljivost formule mora biti dermatološki ispitana, a prah ne smi preveć škoditi okolišu. Sve već se propagira pranje na niskoj temperaturi od 20°C. To je dobro i za mošnju i za pratež, ka duglje ostaje kot nova. Pritom šparamo energije, ča hasni i okolišu a brže je i oprano!

(Agnjica Schuster)