Ako se misli na Vazam, onda dojdu na misli i vazmena jaja. Kot simbol žitka su ljudi davno počeli kinčiti, namoljati i polipšati jaja. Hrvatski dio južnoga Gradišća poznat je po svoji šari pisanica.
PINKOVAC – U Pinkovcu je Ana Sinković jedna od zadnjih, ka još zna, kako se izriže pinkovska pisanica. Najpoznatija krocana jaja su dandanas ipak iz Stinjakov, ka ispuhana i obišena na vuneni konci visu po cijeloj Austriji. Ča je manje poznato je, da su pisanice bile proširene na cijelom jugu Gradišća.
Spominje to jur 1930. ljeta Petar Jandrišević u časopisu za etnologiju, ki je ončas predao 16 jaj iz Stinjakov etnografskom muzeju u Beču. Bertl Petrei piše 1973. da su pisanice poznate u Pinkovcu, Novoj Gori, Žamaru, Fratrovom Selu, Velikom Medvešu, Stinjačkom Vrhu i u Stinjaki. Kako su ovakove pisanice iz različnih sel izgledale, o tom svidoči ilustracija u Ljetnoj knjigi Hrvatskoga kulturnoga društva iz 1931. ljeta.
Autor Ignac Horvat, ončas i farnik u Novoj Gori i Pinkovcu piše o pisanica: „Ako jedan Hrvat Gorinac zajde na Vazam na primjer u Novu Goru ili u Pinkovac, najt će ovde nešto, ča će ga jako razdragati. Vidit će u ruka dice čudnovato ukusno našarana jaja, takozvane pisanice i on će im se toliko diviti i čuditi, da su ta jaja napisale proste seoske ruke.“
Od matere naučila
Ovakove nadarene seoske ruke ima i Ana Sinković iz Pinkovca. U nje ditinstvu je u Pinkovcu znalo čuda žen napisati pisanicu i britvom izrizati mustre u farbano jaje. Rodjena 1940. ljeta se je u mladosti naučila od svoje matere, kako se načinjaju pinkovske pisanice. Pokidob su u rodbini imali koludricu, koj su mogli na Vazme poslati pisanice, pecivo i kolače, su Ana Sinković i nje sestra preuzeli ov običaj od svoje matere, kad na zadnje već nije mogla.
Od onda je izrizala Ana Sinković pisanice za koludrice i za brojnu pinkovsku rodbinu. „Po koludrica sam najveć krocala, kad je onda bilo čuda koludric u Pinkovcu“, veli Sinković.
Svaka žena ima svoje mustre
Sinković ljetos već nije krocala, ali čuva doma nekoliko svojih pisanic iz dugoljetnoga djelovanja. Kot povida, je rado izrizala različna srca, goruća ili u obliku vijenca. Znala je i kaleže i sakramenat izrizati i iza kraj isčrapati, da se lipo sviti. Za dicu, unuke i praunuke mogla je i krocati zece i kokoši i pisati na nje „Frohe Ostern“ ili „Vesel Vazam“.
A i različne kitice su važni element na pinkovskoj pisanici. Ruže, cvrkice (jaglac) i palme za macicnu nedilju se vidu na jaji. „Majce (macice) su morale skoro svagdir biti na pisanici“, veli Sinković. Uglavnom da su svi mustri na pisanica simboli za Vazam, tako Sinković.
Ove mustre opisuju i Jandrišević i Horvat u spomenuti članki, a ponavljaju se i u drugi seli. Polag Jandriševića se ovi mustri i na drugi tradicionalni predmeti kot su to ladice, stolci, vrata i ljesa i nošnja.
Ana Sinković povida, da je svaka žena u selu imala svoje motive i svoj način krocanja. Kot stručnjakinja veljek vidi i razlike med jaji. Kad na primjer gleda stinjačka jaja u časopisi, vidi da su motivi drugačiji. Stinjaki da već iskrocaju pisanicu nego Pinkovčani.
Daljnja razlika danas je samo jaje. Dokle su stinjačke žene u sedamdeseti ljeti počele ispuhati jaja i je obisiti vunenim koncem, načinja Ana Sinković svoje pisanice još na tradicionalni način. Ona naime izriže motive u kuhano, pofarbano jajce. Pri tom pazi, da jajca imaju bijelu lupinju, to „čuda lipše kaže“. Uglavnom da se je čuda minjalo, tako Sinković. Lupinje naime već nisu tako debele kot prije, ar kokoši već nesu. Ča je ostalo isto je nož, kim izriže motive. Sinković ima još nož svoje matere doma: driveni držav u koga je zataknuta oštra britva, kom su se muži prije brili. Nje muž joj je onda načinio već ovakovih nožev, kimi zna što god kani.
U medjuvrimenu se nahadja nekoliko nje pinkovskih pisanic i u zemaljskom muzeju u Željeznu. Je li će gdo naslijediti ovo jerbinstvo od nje, se ne zna. Jedna praunuka da bi imala pravu ruku za to.
Tereza Grandić