Mrkve su jedno od najkorišćenijih povrćev u kuhinji i u Europi kroz cijelo ljeto dostupne. Minjanje klime i utiče na nje.
Ako ništ friškoga povrća nije doma, par mrkav će se uvijek najti u našoj pivnici. Mrkve su cjeloljetno dostupne i moru se koristiti u različni jiliši: Kot poluslatki dodatak zimskoj salati, kot blago povrće u oštrom curryju ili kot glavni sastojak „zdravih” kolačev. Nedavno sam posijala prve mrkve u vrtu. To ide s pravimi sortami jur od februara. Pri tom se mora reći: Po nekoliko vrlo uspješnih i obilnih ljet, su mrkve lani natezale moje živce. Skromnu kilu grintavih mrkav sam lani mogla izvući iz zemlje. Ili nisu nikle, ili nisu rasle ili su je puži požerali. Kad sam onda nedavno široko i daleko o tom morgovala - ja se pravoda ufam, da je ljetos opet bolje - rekla mi je moja sugovoračica: „No mrkve je nako bolje kupiti u supermarktu, sam štala.” Kanila sam pravoda veljek početi pametovati, ali zaistinu sam našla dost študijov o mrkvovom skromnom CO2-otisku.
Neke tematike se činu koč-toč tako kompleksne, da je teško dostati pregled ili najti pravi put. Održivi život i dugotrajan način hranjenja su takova stvar. Mrkve valjaju kao povrće najmanjega CO2-otiska, osebujno onda kad imaju sezonu, a to zapravo od kasnoga protulića do jeseni. Onda počinje sezona skladišćev. Ovisno o tom, koliko se mora to skladišće hladiti, a i čim se hladi utiče na daljnji otisak. Regionalno kupiti ima smisla, ali samo ako se i gleda na komponentu sezionaliteta. Štajerska jabuka, kupljena iz skladišća u juniju se more onda najednoč miriti s kakovim tropskim povrćem, ko je došlo brodom u Europu. Ovo povrće, ko je letilo, ima praktički uvijek najveći otisak.
Ali ide i obrnuto. Nedavno je izašla študija u časopisu nature Cities, ka ukazuje na to, da povrće iz vlašćega vrta ima čuda puti veći CO2-otisak, jednostavno zbog infrastrukture. Nove visoke gredice, različne spravi i kupljena zemlja su pred tim jur tribali čuda resursov.
Meni je ova študija potpuno logična, ar piše i o tom, da ne pogleda na sve okolišne kriterije. Takovo premišljavanje me onda batri, kad ipak posijem mrkve u svojem vrtu prez novih kupljenih spravi, na prostoj ilovači. Ne hasnujem gnjojivo, ne kupujem zemlju ili kompost, ne pučem svaku halugu, u mojem vrtu svenek nešto cvate, u mojem vrtu je živo, a moj vrt mi daje ta mir, ki me čuva od drugih dragih hobijev i/ili doktorov.
Dobro, da sam pred sitvom još našla drugu študiju. Ta dokazuje uticaj zemlje i klime na okus. A takova stinjačka ilovačna mrkva, to je prava rijetkost.
TG