Ovakov vrt svako ljeto na novo otkriva nepoznato. Ov put su to bile posebno smišne ličinke na melancani.

Viške, ove prevelike noćne metulje, poznam. Ličinke poznam. Zeljove muhe, različne buhače i moje posebne prijatelje bijelce dobro poznam, ar mene i moje povrće svako ljeto pohadjaju. Ov put je moj podnevni hod za objedom imao drugo presenećenje za me. Jur izdaleko sam se čudila, kamo je dospilo lišće melancanija. I kad sam se približila, me je kratko strah popao. Na melancaniju su sidile tri debele gusinke kričeće žute farbe. Po prvom šoku su naravno nastale zanimljive i modernom tehnikom za sekundu znaš, o koj živini je govor. Za ovu nisam ni našla hrvatsko ime, ar su kod nas prilično rijetke. Ovo su ličinke viške „Smrtoglavac”, ke su sada uživali u cvijeti melancanijev, ar samo u tom vrimenu u kom sam je slikala i iskala na internetu, nestao je cijeli cvijet. Ali koga to čudi? Ličinke su bile debele kot moj sridnji prst i barem isto tako dužičke. A i viška sliši med jednu od najvećih vrsti. Ča do 12 centimetrov dugi moru nastati kreljuti. Viška „Smrtoglavac” je zapravo nastala zbog čega drugoga poznata. Ona je naime otiskana na plakatu filma „Kad jagnjaci utihnu”. Ime „smrtoglavac” dobila je po mustru na tijelu, ki da izgleda po mrtvačkoj glavi. Je li ćedu moje tri ličinke koč doživiti metamorfozu u višku je upitno. Viška zapravo živi u tropi Afrike i samo ljeti putuje ča do sjeverne Europe. Zato postoju njegove ličinke i kod nas. Osebujno rado žeru biljke iz roda pomoćnic, ada krumpir, paradajz i melancani. U daljnjem štadijumu se zamotaju, a to u zemlji, onde prezimuju i onda se izlegne viška. Samo da su zato potribni dost visoki temperaturi, ča je u Austriji samo rijetko slučaj. Ja sam svoje ličinke premjestila sa strahopoštovanjem na bazak, toga navodno isto imaju rad i tote me ne bludu. I moram reći, ovakove ličinke su jače nego si človik očekuje. Neka to bude dobar znak, da ćedu ove moje ličinke morebit preživiti. Dokle bude tako daleko, ću je još malo gledati. TG