Samo prosti ljudi si mislu, da boj, osobito tako veliki i sve­obuhvatni kakov je bio Prvi, nastane od danas na sutra. I Prvi svitski boj se je vlikao i imao dugo pred atentatom u Sarajevu svoju žeravku. Že­ravka neiskrenosti med na­rodi, nezadovoljstva, lakomnosti, sebično potcjenjivanje drugih, beskrajna, uobražena umišljenost, da veliki m­o­raju nositi, dati, donesti luč človičnosti med narode, a pri tom si zamu pravo hoditi do pasa u krvi i po brigi mr­t­vih negrišnih ljudi.

Augustin Blazović, iz romana »Čežnja«, (HŠtD; 2001.)
„…Ivanja je spadala na uto­rak i zato je nedilja po Ivanji bila ujedno i Petrova. (Jur ov­de hoćemo napomenuti, da su Srbi isti dan svečevali Vidov­dan, no od Gorincev i Dolincev sigurno nigdo nije mislio na to i malo ki od njih je mogao znati, da se kalendar Istočne crikve za dva tajedna kasni. Sr­bi su se ta dan svako ljeto spominjali na strašni Vidovdan ljeta 1389., kad su Turki na Kosovom polju potukli njevu vojsku i zničili samostalnu srp­sku državu. …)

Najednoč se prekine gusla­nje Ciganov. Prestane i tanac. Neki od najdivljijih plesačev, oni, ki su došli od vojske, mra­zno zapsuju, kako samo ugarski podoficiri znadu, ter bi htili zapovidati Ciganom, neka da­je guslaju. Ali kad se ogledaju gori k Ciganom, zaobliču pernice dvih ugarskih žandarov. A od tih imadu rešpekta još i najveći psovači.

Žandari oštrim glasom nazvistu, da je danas oko podneva u Sarajevu od srpskih buntovnikov prestriljen prijestolonasljednik monarhije, nadvojvoda Franz Ferdinand i da je uslijed toga atentata umro i on i njegova žena, grofica Sofija Hohenberg. Cijela monar­hija žaluje, i zato je od ovoga hipca početo odmah prepovidana svaka zabava.

,Ča će bi­ti sada?’ — zapita je­dan od nazočnih vindar ne­što strašljivo.
,Konac će biti lipomu svi­tu!’ — odvrati jedan stariji, slu­teći buduće zlo.
,Ah, čemu će bit konac?’ — bećari se drugi. ,Idemo opet na vojsku! U tri dani ćemo potuć tu kucinju Srbiju.’
,No, no! U tri dani to ne!’ — zaplete se treti u razgovor.
S oglasom žandarov prelomio se je na mah cijeli lipi, ve­seli bučni kiritof.“ ...

* * * * * * * * *

„…A kot je po redu zrejalo žito na polju, tako je zrejao i boj. Malo je bilo ljudi, ki su si znali predstaviti, ča je to: boj. Pri okupaciji Bosne nije do­šlo do boja. Pred par ljeti čitalo se je u novina o boju med Buri i Englezi u dalekoj Južnoj Afriki. Sve to je glušalo u ušima mladih kao junačka pustolovi­na, mogućnost na to, da se do­kaže kuraž i viteštvo.

Sudbonosno je bilo to vru­će ljeto. Zrelijim je ta sparnost ko­čila i zustavljala misli, mlade je gonila na silovito potribova­nje, da se kaštiga Srbija. Broj onih, ki su si uopće znali pred­staviti strahotu boja, bio je zgubljeno mali.
Histerično čekanje na boj počelo se je širiti iz varošev u sela. I tako je u Dolnjem i Gor­njem Selu misao na boj izri­va­la zanimanje na nesriću i umorstvo.“

(NB)