nedjelja, 27 svibanj, 2012 - 16:31
Jezuš na brigu, kod galilejanskoga jezera i nosu k njemu slipe, šantave, nime. On je sve ozdravio. Onda veli apoštolom: „Milo mi je ljudstva, jer su jur tri dane stalno s manom, a nimaju ništ za jisti, a ne željim je otpustiti gladne, da ne pokapaju na putu.“ Apoštoli ga pitaju, da odakle te zet toliko kruha, da bi je nek malo nahraniti mogli. Pita je. „Koliko hlibov imate?“ Oni velu: Sedam, i malo ribice. I povekšava u njevi ruka kruh i ribice da su se svi do sitosti najili.
A Jezuš za sebe nije povekšao kruh ni onda ne, kad je jur četrdeset dan gladio. Zali ga skušava, neka pretvori kamenje u kruh. On mu odgovori: „Ne živi človik o samom kruhu.“ I ostao je Jezuš gladan. Za narod je povekšao kruh, ali za se, ne. To je Jezuš, to je naš Bog. Došao je iz neba. On koga je sve, a za sebe ništa ne potribuje. Glad, proganjanje, križ, to mu je svit pripravio, tomu, ki je nek za ljude živio i došao, človikom postao, trpio za nas, išao na križ, da se svi mi spasimo.
Milo mu je ljudstva i danas. Na svitu kruha dosta, ali človik nima srca, da bi si dilio kruh s gladnimi. Kruh naš svakidanji, daj nam ga danas, ali mnogi i mnogi, mogući, bogati, kruh nek za se prosu, ako ga uopće od Boga očekuju. Bez Boga zgubi človik kontakt s drugimi ljudi, kratki spoj u srcu, nima pomilovanja.
Koliko je ljudi na svitu, jer nimaju djela, dica, gladna. Svako ljeto umre na milijune dice po svitu od gladi. Ako te neko s kamenom zgodi, zgodi ga najzad s kruhom. Još i one bi morali s kruhom nadariti, ki za nas kamenje hitaju.
Ali zaman ima človik dosta kruha, ako ne ji ta kruh, ki je od Boga, ča se ovako tumači: „Ako ne jite tijelo i ne pijete krv moju, nećete imati žitka u sebi!“ Komu je duša prazna, ta nima srca za druge. Neće dati nikomu žitka, jer on sām je živi mrtvac.
Jezuš gladan nije mislio na se, nego na narod. Ali nasljeduju ga mnoge i mnoge majke u svitu, one gladu, da se nek dica najidu, da ne poginu od gladi i još ih mnogo i mnogo umre od gladi i s majkami skupa. Ove majke nosu Božju ljubav u srcu, pozabu na svu svoju nevolju, da im nek dica ne umru od gladi. Na ove majke gleda doli Bog i se smiluje nam nevridnim slugam.
A moramo i mi imati na srcu rečenicu, ka je na čelu ovoga članka: Milo mi je ljudstva! Milo mi je svakoga i trsim se, da budem svim na pomoć. Na to me potiče Božja zapovid, ka glasi: Ljubi bližnjega svojega, kako i samoga sebe!
A na koncu premišljavanja još jedno pripetenje. Neki kralj je na smrt bolestan i on pol svojega imanja obiće onomu, ki ga ozdravi, ali nigdor mu ne more pomoći. Onda veli, neka poišću nekoga človika ki je blažen, veseo, zadovoljan i neka prosu od njega njegovu košulju i neka ju daju kralju, od ove košulje će kralj sigurno ozdraviti. Išću i išću daleko i široko, dokle tako na večer čuju nekoga moliti i se zahvaljivati Bogu za sve. Velu jedan drugomu, ovo će biti ta človik, koga išćemo i sad ćemo prosit od njega košulju i platiti za nju to ča prosi. Stupu u njegovu malu siromašku hižicu, on je jur na stelji i povu mu zač su došli i prosu od njega košulju. Ov im veli, dao bi vam košulju i zaman, kad bi košulju imao, ja sam i bez košulje srićan.
Evo blaženoga človika, ki nije imao ništa, ali imao je sve, jer je bio bogat na duši.