Po I. svitskom boju priklj­u­čili su Zapadnu Ugarsku, da­kle i područje današnje savez­ne zemlje Gradišće k Austri­ji. Potegnute su nove granice i naši ljudi ki su do tada dje­lali u Šopronu, Kisegu, Sa­m­botelu i u drugi ugarski mjesti, zaposlili su se: u Štajerskoj, Novom Mjestu i Beču ili drugdir. Ljudi okolo Želje­zna i iz sjevernoga Gradišća su imali dobre veze u Beč. Iz sridnjega Gradišća se je iz Beča tribalo duglje domom nego da­nas u Ameriku. Ta­ko su se ljudi iz sridnjega i južnoga Gradišća vozili redje do­mom, a službene, ke su prik zime u Beču služile ni pol lje­ta ne. Hrvatski duhovniki Gradišća su u brigi da se mla­de duše u Beču ne pokvaru zato pisali pismo kardinalu Fried­richu Gustavu Pifflu, ki je bio apoštolski administrator Gradišća, datirano s 9. novembrom 1931. Potpisali su: Ignac Horvat; Nova Go­ra, Ludvik Meršić, Pinkovac; Rudolf Šostarić, Bandol; Martin Meršić, Veliki B­ori­š­tof; Mate Windisch, Mjeno­vo; Mate Karall, Fi­lež; Ivan Prikosović, Trajštof i drugi. Pri spomenproslavi u povod desete obljetnice 10. 5. 2004. ljeta) je mr. Mariška Jahns u Hrvatskom centru referir­a­la o „P. Augustinu, dušobri­ž­niku gradišćanskih Hrvatov u Beču“ (nedilju, 6. aprila) po maši, ku je služio kan. T­o­me Krojer a muzički ju je pratio Crikveni zbor Mjenovo. U sljedećem donašamo izvat­ke iz referata Moriš Jahns, a izašla je i knjiga o AB:

 

BEČ — 1933. ljeta imenovan je vlč. g. Ivan Herczeg, tadaš­nji farnik u južnogradišćan­skom Krtežu (Gaas) prvim spi­ritua­lom u novootvorenom s­e­mina­ru a tim i prvim dušobri­ž­nikom gradišćanskih Hrvatov u Beču.

 

HRVATSKE NOVINE su 20. januara 1934. donesle podatke iz kih sel je koliko Hrvatov u Beču. npr. sjever: Novo Selo 25, Vorištan 28, Trajštof 18, Veliki i Mali Borištof 470, Fi­lež 98, Šuševo i Longitolj 98, Frakanava 80, Stinjaki 80, Vi­n­cjet i Sabara 40, Nova Go­ra i Pinkovac 10 i odmah pozivale ljude na prvu sv. mašu na nedilju 21. januara 1934. u Mih­o­vilskoj crikvi (Michaelerkirche).

 

Ivan Herczeg: „Početak je te­žak, pokidob se triba sve iz temelja organizirati!“

 

Na prvu mašu 21. januara 1934. došlo je 300-400 vjernikov. O­duševljenje je bilo veliko. Lju­di su se po maši sastajali, razgovarali. Ki su došli iz do­ma su donesli visti ča je u kom se­lu novoga: Gdo se je s kim p­o­ručio, gdo je umro, se narodio, gdo se je s kim povadio i pomi­rio, kako je bilo na kiritof? itd.

 

Katica Šlejfir se spominje prve hrvatske maše u Mihovilskoj

Na ovu prvu sv. mašu se sp­o­minja teta Katica Šlejfir, rodj­e­na Jambrić u Gerištofu, ka je bila kot 16. ljetna divojka on­de. Bila je i 75 ljet kasnije, da­kle 18. sept. 2009. kod maše u Mihovilskoj crikvi prilikom 75. ljetnoga jubileja. Katica Šlejfir: „Ja sam u septembru 1933. lje­ta s 15 ljet došla Beč. 1934. sam bila u Mihovilskoj crikvi kod prve sv. maše u 17 ura. Bilo je onde jako čuda ljudi i pred cri­kvom smo se htili str­efit. Ja sam htila dojti piše iz Hernalsa, ar za vozit nije bilo pinez. S m­ojom sestricom Francom K­uzmić sam bila sk­upa i vozi­le smo se samo u zimi kad je bilo škuro. Po sv. maši imali su ljudi svaki svoje društvo i su htili kamo u kav­a­nu pojt se ra­zgovarat. Mi smo si htile samo vode kupit.

 

Na početku kad sam djela­la u praonici i sam imala na nedilje slobodno i mogla pojti na sv. maše, kasnije kad sam se za­poslila u gostioni sam mogla redje dojti. Na jubilarnu mašu sam se dovezla iz 10. kotara i mi je bilo žao, da nikoga ni­sam vidila koga bi poznala. Iskala sam Justinu iz Mjenova ali i nje nije bilo onde.“ Sada je teta Katica u 96. lje­tu životu.

 

U šematizmi bečanske nadbiškupije je prvi put 1935. lje­ta sp­o­menuto: „9 Uhr Singmesse mit Predigt f. Kroaten“

 

1. oktobra 1937., dakle po tri ljeti se je vlč. Ivan Herczeg vra­tio u svoj Kerteš, „Mariji u vinogradu“. Bili su imenovani i neki gradišćanski duhovniki za ovu službu na jedno ili dvoja ljeta, ali u glavnom su se duhovniki okolo Željezna vozili nedilju otpodne u Beč služiti hrvatske sv. maše, dokle nije došlo novo rješenje.

 

U jednom pismu upućeno na farnika u Vorištanu Ge­zu Hor­vata piše mladi svećenik dr. Šte­fan László:

Sauerbrunn, am 2. Mai 1943
„Einer allein kann es nicht machen und wir zu viert werden es schon schaffen. Vergange­nen Sonntag war Leo in Wien, diesen Sonntag wäre ich gefahren, aber leider bin ich etwas krank und da trau ich mir die Fahrt nach Wien noch nicht zu. Ostovits möchte auch kommenden Sonntag nicht fahren. Ich bitte Dich daher am kommenden Sonntag (9. V.). Dein Monat­s­pensum in dieser Hinsicht zu persolvieren, d.h. mit dem Mittagszug, der gegen ½ 2 Uhr durch Potte­n­dorf fährt, nach Wien zu fahren, In der Peters­kirche, wo jetzt die Kroaten zusamenkommen, ist folgendes Programm: Beginn 5 Uhr: Zu halten ist jeden Sonntag, also auch am komenden Sonntag, eine Abendmesse mit Ansprache in oder nach der hl. Messe, au­s­serdem Beichtgelegen­heit vor und nach dem Got­tes­dienst. Damit ist das Programm beendet, Den Nachmittagssegen zu Hause wirst Du ausfallen la­s­sen müssen. Bitte, Deine Glä­ubigen hie­von zu verständigen und zu sa­gen, daß dies höch­stens einmal im Monat der Fall sein wird. Weiteres kannst Du noch von Kruesz erfahren. Ich denke Du wirst mit dem Rad nach Potte­n­dorf fahren und von dort mit der Bahn.“
Es grüßt Dich herzlich László

 

 

Od 1949. ljeta benediktinac pater Augustin Blazović
S 13. februarom 1949 lj. ime­novan je pater Augustin Blazović, benediktinac, dušobrižnikom gradišćanskih Hrvatov u Beču. U ovoj službi je ostao do svoje smrti 10. maja 2004., dakle 55 ljet dugo. Crikveni Glasnik 30. oktobra 1949. da­je bečanskim Hrvatom na zna­nje da je pater Augustin imenovan prefektom Gradišćan­skoga duhovničkoga sjeme­niš­ća i će se preseliti u seminar, Habsburgerg. 7, ali i nadalje ostaje dušobrižnik za gradiš­ća­nske Hrvate, pater Augustin nastavio je božje službe isto kao i njevi prethodniki: sv. ma­ša na nedilje i spovid pred ma­šom i po sv. maši; med drugim i shodišće u Maria Grün u Pra­ter ili sv. maša s Liberom za pa­le vojake i za sve pokojne.

 

U Glasniku 29. 10. 1972. p­o­zivaju mladinu na sastanke u 20 ura u Kärntnerstrasse. „Uz vjersku naobrazbu dana Vam je i mogućnost na razgovor i zabavu. Suradit će u peljanju sastankov naš bogoslov Tome Krojer iz Vulkaprodrštofa.“

 

Na ovu temu Hubert Rešeta­rić rodom iz Stinjaki: „Kad sam došao 1957. u Beč, bio sam 18 i pol ljeta star. Počeo sam od­mah djelati ali pored toga sam se i učio. Krez tajedan išao sam u društvo djela­čke mladine Kaj na Kärntner­strasse. Onde sam bio od 1958. do 1961./62. i pe­ljač za djelače, ki živu u Be­ču. Pokidob je onde bilo sve po nimšku sam tribao koga za hrvatsku grupu. Tako sam prosio p. Augustina i stvorio krug aktivistov, na k­o­ga su dohadjali dj­e­lači iz gradiš­ćan­skih sel, med nji­mi i Hr­vati npr. iz Cindrofa, Paj­n­grta, Kalištrofa itd. U grupa smo p­o­moću p. Augu­stina diskutirali evandjelje i dru­ge vjerske teme.

 

Da li smo išli i u gradišćansko­hr­vatsko društvo?

Mi južni Hrvati smo se već domom vozili i tako smo ponekad išli u dru­š­t­vo. U društvu su dominirali „Sridnji“ a bilo je ih dosta i iz Poljancev i sjevera. Izvan toga se je naš razgovorni jezik razlikovao od ovih drugih. Stinjačani nisu Hrvati kot drugi, oni govoru „stinjači hrvatski“.

 

 

(Hubert Rešetarić se je ja­ko zalagao za prava gradišćanskih Hrvatov u Beču i kao prvi pokrenuo u lj. 1979. podučavanje za dicu na hrvatskom jeziku).

 

Maše po utorke u Petrovoj

Ali početkom 1980. ljeta su prestale sv. maše u Petrovoj cr­i­kvi na nedilju! P. Augustin su pozvali vjernike Glasnikom od 13. 1. 1980. na sastanak i sv. maše su pr­e­mjestili na utorak u misecu Dolnju Petrovu crikvu. Broj vjernikov na nedilju se je sm­a­njio, kad su se ljudi po­čeli voziti za subotu i nedilju na domaće selo. Svečevala se je i sv. maša na polnoćicu (u 10. kotaru) a kasnije i za Majkin dan u Cen­tru. Ali pa­ter Augustin, brinuli su se i za mladinu.

 

Martin Prikosović o društvenom človiku pateru Augustinu:
„Blazović je bio u početku »siva eminencija« u HAK-u. Kad smo došli Endre Berlako­vić i ja u Odbor društva, počela je bo­gata suradnja na kulturnom i narodnom polju med HAK-om i HGKD-om. To je bila namj­e­ra p. Augustina, da dojde do suradnje studentov, mladine i društva. Kod igrokazov su bili svi uključeni, nije bilo razlike izmed studentov i mladine. U korizmi su se vježbali igrokazi, gledali videofilmi i održava­la predavanja, plesalo se nije. U adventu smo imali vjerska pre­davanja i božićne svetačnosti.

 

HGKD u Beču ima sto velikih zaslug o dušobrižničtvu u Beču
U Put-u br. 1/93. piše pater Augustin: „U duševnoj brigi za Gradišćanske Hrvate u Be­ču mogao sam se naslanjati na Kulturno društvo, naročito na ondašnjega predsjednika Karla Kruesza i pokojnu Julku To­m­šić. Pred bojem sastajale su se grupe Hgkd-a i Hak-a i na skupne sastanke. Prili­kom jednoga sk­­u­pnoga izleta brodom u Ma­ria Taferl morao sam spoznati, da se s obadvimi grupami moram pose­b­no baviti. To sam či­nio kroz 24 ljeta.
Postepeno sam sve jače dobio to osvidočenje, da bi morao prepustiti duševnu brigu, n­a­ročito za mladinu, mladjemu. K to­mu je došlo, da su me moji subrati u dijaspori 1974. ljeta prvi put, a zatim uvijek na novo odibrali za superiora, za svojega pretpostavnoga. A 1981. ljeta sam morao u ruke zeti i inozemne gospodarske posle ugarskih b­enediktincev. Bogoslovom i duhovnikom preporučao sam veću pokretljivost, mobilnost. A uprav m­e­ne su osudile okolnosti, bilo u seminaru, bilo u pastorizaciji ili u posli mojega reda, na ne­pokretnost.“

 

Gradišćanski Hrvati a pose­bno mladina su se veselili, kad su saznali, da je gosp. biškup dr. Pavao Iby s 1. sept. 1993. lj. imenovao novoga farnika u Pandrofu, mag. Branka Korn­feinda za dušobrižnika hrvatskih študentov Željezanske biškupije u Beču — ali je ljetodan kasnije, 25. augusta 1994. po vlastitoj želji riješen službe.

 

Pateru Augustinu je obe­ćao, da će mu osobno pomagati, s njim skupa držati sv. maše za školare, za dicu i roditelje, ali svoje odluke prema biškupiji ne kani potegnuti najzad.

 

Kod dice je imao lip uspjeh. Ali kod obadvih društav (Hak i Hgkd) se nije razvila daljnja suradnja, a farnik Branko je imao dosta posla sa svojimi fa­rami. Ali nedugo zatim smo imali hrvatsku mašu za naše študente. (Put br. 5/95.): Po dugi ljeti su gradišćanskohrvatski študenti u Beču počeli semestar s hrvatskom sv. ma­šom. Kada je farnik Bra­n­ko K. otpovidao da nadalje vr­ši ovu službu, imenovan je dekretom od 10. nov. 1994. Kristo Brkić, Hrvat iz Janjeva (rodjen 29. 7. 1961. u hrvatskom selu na Ko­­sovu) dušobrižnikom za hrvat­ske študente i akademičare u Beču. Na inicijativu Krista Br­­kića, novoga dušobrižnika za hrvatske študente u Beču i far­skoga moderatora u sjevero­gr­adišćanskom Štikapronu i Celindrofu, pozvao je Hak na hrvatsku sv. mašu u Centar u Schwindgasse. 14.

 

Početkom oktobra 1995. su se mladi hakovci potrudili, da na svoj način oblikuju sv. ma­šu. Mjenovski trio Anamarija i Lidija Jahns kot i Gerlinda Domnanović su skupa s Frak­a­navcem u službi Hak-a Erwinom Rešetarićem muzički oblikovali sv. mašu. Predsjednik Hak-a je naglasio, da hakovci kanu nastaviti isto ovakovimi priredbami — barem dvakrat ili trikrat u ljetu — a ubuduće u Hak-u kanu diskutirati i o vjerski tema.

 

Dušobrižnik Kristo Brkić je za 4 ljeta napustio ovu službu vrativši se po svojoj želji 15. 8. 1998. ljeta u dijecezu Zagreb i tako smo ostali prez duhovnika za dicu i mladinu i bili sr­ićni, da još imamo našega vjernoga patera Augustina.

 

U Hak su dorasle generacije, kim vjera već nije bila toliko važna i jedan od novih pred­sjednikov mi je rekao da hakovci već ne tribaju imati za početak školskoga ljeta sv. ma­šu! Prestala su i vjerska predavanja. Tako su zarasle staze u Schwindgasse. U Centar su (pater Augustin) opet rado išli kad se je osnovalo društvo seniorov, kade su je svi rado vidili. Onde su se sastajali s lju­di ke su sprohadjali od njihove rane mladosti do penzije, kim su tokom ljet po potribo­ći davali tanač i batrenje. A rado su se i seniori kartali.

 

Hrvatsko dušobrižničtvo u Be­ču je imalo i svoje kantore
Sva imena po redu nisam mogla najti, ali toliko sam sa­znala da je na početku kanto­rirala jedna gospodja, ku je na­govorio tadašnji predsjednik Hgkd-a Karlo Kruesz. 

 

Kantor/orguljaš Ivan Rade­nić, rodjen 1925. u Frakanavi mi je povidao slijedeće:
„Kad sam bio na bojišću u Francuskoj sam se zagovorio, ako živ dojdem domom, da ću opet orgulati. Do 1954. sam do­ma na selu djelao, ali se po­tom odlučio pojti u Beč. Ja sam on­­da išao i u Beču na maše. Koli­ko se znam spomenut, je ig­ra­la jedna nimškogovoreća go­spa pri sv. maši i to takove jačke,  ke su imale na nimškom i hrvatskom jeziku istu melodiju, tako da su mogli i nimškogov­o­reći vjerniki jačiti. U Petrovoj crikvi je bila u 17 uri jedna sv. maša. Iako je bilo naglašeno „Singmesse für Kroaten“ je do­šlo mnogo nimškogovorećih vjernikov na ovu sv. mašu. Kad je igrala samo hrvatske melodi­je, nije znala, da naš narod Ï Ï na neki mjesti ima svoju melodiju i onda ne pjeva ka­ko to note kažu. Tako to nije uvijek odgovaralo. Kasnije sam ja vr­šio ovu službu.“

 

Na ovu temu pismo iz Gl­a­s­nika, Božić 1949. vlč. g. pre­fe­ktu p. Augustinu, Beč
„…I iz Vašega pisma i veselja vidimo, kakova skupna potriboća je bila, da počnemo donašati za predstojeće svetke po priliki najzgodnije jačke. Be­ča­nska hrvatska crikva bi mo­gla u ovom pogledu izvršiti za­ista izvanrednu misiju. Onde se steče skupa naime kot u ka­kovo korito svakakovih doma­ćih melodijov. Lipu zadaću imaju oni jačkari, ki peljaju u Beču iz koruša narodnu jačku, da se ravno u Beču ne jači već nikako drugačije, samo u du­hu liturgije i samo polag skupnoga crikvenoga jačkara.“

 

Jedno vrime je svirao orgu­lje i Tomi Koch, ki je osnovao društveni zbor Otvorena srca. Njega je naslijedio Danijel Ku­lović iz Mjenova, zatim Edi Jahns kot mlad študenat. On je ostao do njihove smrti njev kantor i sprohoditelj. Napisao i umnožio je mašne jačke, pro­šnje i u poslidnji ljeti se je već­puti odvezao iz Centra ili kiritofa u Pemskom Prateru do­mom. Uvijek su nosili težak kofer s mašnim priborom. Ja osobno se spominjam po­slid­nje predbožićne maše u Ce­n­tru, ku smo skupa svečeva­li. Predložila sam im, da ćemo je domom odvest, ali su se branili govoreći:
„Ja morem pojti piše do Karlsplatz na U1.“ Ja ali nisam popus­tila, kad sam sa­znala da je noga boli i onda su mi u šali rekli: „Sad znam, zač se duhovniki ne ženu: da ne moraju poslu­šati žene!“ Ali dojduć do njevoga doma u Habsburgergasse su se zahvalili i rekli: „Kako je bilo ugodno se domom dovesti.“

 

 

Utemeljenjem školske sekci­je 1983. lj. se je hrvatsko dušo­bri­­žničtvo aktiviralo i pomladilo
Roditelji ki su svoju dicu sl­a­li na hrvatske tečaje da se na­u­ču ne samo govoriti nego i hrvat­ski pisati, bili su i gorljivi kato­ličanski vjerniki. Pokidob je on­da bila i subotom škola se nije već otpodne (uopće u zi­mi kad je rano škuro) isplatilo voziti na selo i tako su se zape­ljale nediljne maše: na prvu nedilju u misecu u seminarskoj kapeli u Habsburgergasse u 16 ura —utorkom su ostale. Školska di­ca imala su na po­četku i krajem školskoga ljeta sv. mašu. U adventu priredili su učitelji s dicom po ma­ši božićne prizore. Sv. maše su se proširile i za majkin dan. Ovo sve je mnogo pridone­slo učvršćenju hrvatske svisti. Na priredbe s dicom nisu do­šli samo roditelji, nego i mno­go­brojna rodbina i prijatelji, da vidu kako zna nje­vo dite lipo govoriti, jačiti, na pozornici igrati.

 

Pater Augustin vrlo rado su svečevali sv. mašu s Mjenovci na „Dan Mjenovcev u Beču“. Mnogoputi su bili to vrime na kuri u Badenu, ali su me jur ranije htili pitati za termin, i uvijek došli i bili s nami.

Za sve su pater Augustin bi­li „naš duhovnik“
Pored svečevanja sv. maš s narodom su i mnogu dicu u Be­ču pokrstili, mlade pare po­ručili, bolesnike doma i u sta­nu pohodili i pokojne iz naših sel pokopali u Beču, a zaosta­lim davali su batrenje. Mnogo ljudi prosilo je nje u teški situ­acija za pomoć i tanač. U ure­du i domaćinstvu stali su ljudem dva telefonski broji na ras­polaganje, ako neki ča triba.

 

Tako mi je povidala jedna osoba slijedeće: „Pater Augustin pokopali su mojega muža i moju mamu. Imali smo s nji­mi uske veze. Kad mi je muž bio na smrt bolestan, sam si željila, prem da sam još bila zaposlena, da bi bila poslidnje vrime uz njega. Jedan dan mi je bilo tako teško oko srca, da sam sve ostavila i prošla k njim, kade sam se isplakala i obatre­na prošla u bolnicu. Spunila mi se je želja i mogla sam poslidnje ure do smrti biti uz muža. Kad smo je tribali u teški ura žitka bili su nam na pomoć.

 

Prem svih čašćenj i dodiljenih nagradov ostali su pater Augustin za svoje vjernike otvoren duhovnik i prijatelj naro­da, ki se je mnogo redio po vri­menu i ura svojih vjernikov.

 

Jedan put su mi rekli: „Sva čašćenja kot književnika mi ni­su po volji. Ja sam u prvom re­du svećenik!“
Ne znamo si predstaviti ko­li­ki stres su imali, kad su morali biti mnogo i u Pannonhalmi u svojem redu, a na vrime i u Beču. Dostkrat su mi rekli pred mašom „Sada sam uprav došao iz Pannonhalme!“.

 

20 ljet dugo, od 1949. do 1969. ljeta su držali i narodne misije u hrvatski seli Gradiš­ća. 1964. su bile na Mjenovu

U crikvi Am Hof u Hrvat­skoj katoličanskoj misiji, kade je za Božić i Vazam do 7000 vjernikov na spovidanje, su p. Augustin mnoga ljeta bili u spovidaonici, a priskočili su i gradišćanskim duhovnikom na pomoć. Poslidnja ljeta su dost puti namješćavali Branka Kornfeinda u Pandrofu. Ta­ko se je stalo i kad su tribali svečevati sv. mašu kod kapele  sv. Ane za bečanski kiritof u Pemskom Prateru. O tom sa­mi pišu uz ostalo „…Vrativši se pred našim kiritofom iz kure u Beč najdem siliju pošte i bezbroj nalogov. Nazove me moj prijatelj, ugarski prelat V. i pita: „Nećeš pojt na ugarsko shodi­š­će u Celje?“ Odgovorim: „Ne! Dopodne bi morao spovidati u Lovreti, a u 14 ura imam sv. mašu u 10. kotaru.“ Pod noć me nazove nadopat. Javi mi, da će dojti drugi dan, nedilju oko poldesete s priorom (iz Pannonhalme) na važan dog­o­vor k meni. Na sriću se nisam sigurno obećao u Lovretu. Sve si pripravim u mašni kofer za taborsku mašu. Objed se raste­že. Jedna je zdavno mimo, kad se razlučim i on­da gonim moj auto u 10. ko­tar. Cijelim putem trapim si glavu, nisam li ča zaboravio. Ne, za sv. mašu imam sve u koferu. Još i jačke, ako Hajdenjaki ne bi mogli nastupiti. Pozdravim se s peljačicom Jelkom i se dogovorimo za raspored. Kad sam si kanio oblić albu (dugu bijelu maš­nu košulju/haljinu) onda opa­zim, da sam si ju doma za­bio. Kad bi barem štolu našao u kapeli!

 

Sveta maša je bila i ovako valjana. Ali nij se čuditi, da je „leteći reporter“, urednik HRVATSKIH NOVIN pi­sao, da sam držao samo vi­černju.

 

Gdo ne poznate p. Augustina ćete si misliti, to je mo­rao biti vrlo ozbiljan svećenik. Da se je mogao i našaliti s narodom ću donesti jedan primjer od Justine Spahn:
„Prilikom jedne vožnje s p. Augustinom u Rim i druge talijanske grade smo si u autobusu i mnogo jačili. I uprav kad smo veselo jačili ,Moja mila va malinu melje...’ je po­čelo zvoniti 12 uri na podne. Od polaznikov je neki rekao da bi sada morali moliti An­djeo Gospodinov. Ali p. Augu­stin su šaleć rekli: ,Jačite nek do kraja, mi ćemo moliti po ljetnom vrimenu, a to je za uru kašnje.’“

Uz ovu šalu ide i šalna pje­sma »Dvi kume«, Beč, 1960. (vidi u okviru s liva).

 

 

Jedan od vrhuncev njihovoga službovanja med nami je bila njeva zlata maša
Zlata maša patera Augus­ti­na je bila na utorak, 18. juni­ja 1996. u prepunoj Petrovoj crikvi. Jubilar je bio jako ga­nut kad je vidio tako velik broj naroda ne samo iz Beča nego i iz svih krajev Gradi­š­ća. Duhovni brati i velik broj bivših študentov iz seminara zaokružili su oltar i na pogled nije bilo za vjerovati da postoji pomanjkanje duhovni­čkoga narašćaja. Jedna žena iz južnoga Gradišća je rekla: „Dično je bilo i tako lipo, da sam se skoro plakala“ i svi ki su stali oko nje su joj dali pravo.

 

Razočaranja i vrhunci
Kako svaki človik doživili su i oni vrhunce i raz­o­čaranja u životu. Kad je tribala dojti Marija Celja­n­ska u Beč, uputili su Karlu Schaueru (pater superior u Celjanskoj baziliki; op. ur.) pismo iz koga ću citirati:
"Sehr geehrter Herr Superior; 12. 08. 2003.
Lieber Karl!
Da ich im Febr. 1949 vom Kardinal Innitzer zum Seel­sorger der burgenländichen Kroaten in Wien ernannt worden bin und bis heute dieses Amt habe, ha­be ich gedacht, es sei mei­ne Aufgabe für dieses Sinnbild der Verbindung mit Mariazell einen würdigen kirchlichen Ort zu suchen. Als ich die Dominikanerkirche vor­ge­schlagen hatte, stimmten sie mit Begeisterung zu. Denn diese Kirchen ist den gan­zen Tag bis zur Abendmesse offen und zum Ge­bet leicht erreichbar.“

 

Naticao se je i Hrvatski centar i mladi su se probili. Na dane shodišća se zdrav­stveno nisu dobro ćutili i prošli u Pannonhalmu.

Centar se je trudio organizirati sv. maše i svečevanja a pater Augustin su isto došli kad su mogli si­mo na svečevanje.

Vrhunac ovih shodiš­ćev je bio u Štefanskoj katedrali 28. aprila 2004. ljeta. Prodikač pri sv. maši je bio kasniji želje­za­n­ski natpastir dr. Egidije Živ­ko­vić, ki je ovom prilikom u ime Crikve i vjernikov hvalio pateru Augustinu za 55-ljetnu službu, vršeći ju velikom ljubavlju na korist naroda uz mn­o­­ge dru­ge obaveze kroz sva lje­ta u seminaru i u redu.

12 dan po tom slavlju u Štefanskoj crikvi, 10. maja 2004. ljeta preselili su se pater Augustin, kako su pisali u pjesmi „U vječni Jeruzalem!“ (vidi okvir s desna) po kratkom i te­škom bolovanju u drugi svit.“

(Moriš Jahns)