Uz problem naoružanja i mo­derniziranja velike Austro-ugarske vojske najveći je bio problem opskrbiti civilno st­a­novničtvo i vojsku hranom. Svakako se je na početku mi­slilo da prednost ima vojska. Austro-ugarsko vojno pelja­čtvo skupa s Nimškom su bili osvidočeni (bez da bi to kon­trolirali bili) velika ugarska ravnica će lako opskrbiti Ce­ntralne sile hranom. Jur 1915. ljeta se je ispostavilo da se to ne more ispuniti. Od toga ljeta se počne u krušnu muku mišati kukorična, pisati u NARODNI NOVINA o naj­lakocjeniji jiliši, o vridnosti pažona i da je svinjsko me­so predrago. Austrijski pred­sje­d­nik ministrov Stürgkh je zbog pitanja prehrane skon­čan, nije mogao riješiti prob­lem prehrane Cisleithanije.

Ljeta 1916. su se na lifranju hrane pokazale velike vkanjbe u soli, vodi, i sijenu u ko su na­pokali kamenja, da bude već vagalo. Pojavili su se i recepti, kako načinjati domaći sapun. I za krmu blaga je nastalo kritično. Nije bilo dost bregunde, sijena, slame, zobi i jarca. Ni­je bilo već nikakovoga importa moguće.

1917. se špotaju novine, če­ga svega nije moguće:

1. premasno i preslatko jisti,
2. reis/ riže kupiti,
3. žemlje ni kiflina nije,
4. najti mlika bez vode,
5. bez cedulje/kartice najti, do­biti cukora, petrulja, ma­sti itd.,
6. peć po volji zakuriti,
7. po željeznici se vozit bez zakašnjenja,
8. zakuriti si cigaretu kad kaniš i sl.

Istovrimeno se novine tužu na dragoću i da se od vlasti žge žga­no i va­ri pivo a ne peče kruh. Dr­žavnom odredbom se je nare­dilo, da se meso smi prodavati samo na tri dane u tajednu.

Pri kraju se je govorilo o kru­hu u bojnoj situaciji, tzv. Kriegs­brot = bojni kruh, zmi­šan od pšenične muke, kukorice, jar­ca, kastanijov, zobi, pa­žona, trave i ko­re­nja, dobro zmi­šano. A i to se je m­o­glo dobiti samo na kartice. Kava se je načinjala od cikorije i želuda. Ljudi su bili jako prona­la­žljivi u tzv. hamišni produkti, jiliši.
Ako si pomislimo, da je 2/3 mesnatoga blaga išlo na vojsku onda nam mora biti jasna situ­acija za civilno stanovničtvo.

Od sebe razumljivo da je to peljalo i do fantastičnih poku­sov kako je u NARODNI NOVINA 1918./36, 3, kada piše: Plode­nje kafeha va našoj županiji (Šopronskoj). Va jednom seli kapuvarskoga kotara su 1915. leta nikoliko stablov kafeha posadili. Lanjsko leto jeseni je ovo stabaulje pervi sad doneslo. Ve­lu, da je ov kafe bolji od onoga, ki va južnoj Ažiji, na otoki Sumatra i Java raste.

Kako je moglo dojti do takove situacije? U prvom redu nije bilo dovoljno djelatne sna­ge. Gospodare i njegovu dru­žinu su povlikli na front, a bojni zarobljeniki nisu mogli nadomjestiti njevu djelatnu snagu, njim to nije bilo u inter­esu. Drugo: rodovito polje Ga­licije (južna Poljska) je nastalo bojno polje, kade se nije mo­g­lo gospodariti. Treto: umjetni gnjoj su potribovali za bojne svrhe, za produkciju municije i zato su paori ostali bez um­jet­noga gnjojiva. Na zadnje pak su rekvirirali konje, ki su bili toliko potribni u poljodjel­stvu, jer u onom vrimenu još nije bilo traktorov.

Od velike odlučnosti je bi­lo, da producirana hrana zbog manjkavosti željezničarskoga materijala, vagonov, šinov, lokomotivov nije dospila na vri­me k trupam na front. Tako je bilo veliko nezadovoljstvo i med vojujući trupa i u redi civilnoga stanovničtva.

(NB)