Sljedeće se je pripetilo u Ugarskoj za vrime komunizma, a zapisano je u knjigi »Ikona« Marije Winowske ljeta 1960. U nekom seocu u Ugarskoj, u kom su mnoge obitelji bile zakorenjene u katoličanskoj vjeri, je u osnovnoj školi podučavala učiteljica, ka je bila zagrižena komunistkinja i ateistkinja. Imala je nakanjeno, dicu odvrnuti od vjere. Osebito Angelu, pobožnu divičicu, je rado sekirala. Kratko pred Božići si je izmislila igru, s kom bi konačno istribila vjeru. Pitala je Angelu, ča će djelati, ako ju starji kriknu.

„Onda ću se javiti“, odgovorila je Angela. „Ča će biti, ako tvoji starji nazovu dimnjačara?“ „Onda će dojti“, veli Angela. „Dimnjačar dojde, kad dimnjačar postoji. Ali ča će biti, ako tvoji starji kriknu starumateru, ka je jur umrla, će i ona dojti?“ „Ne, ona neće dojti“, se dohiti Angela. „A ako kriknu Črljenkapicu ili Sniguljicu, ni one nećedu dojti, kad su one figure iz povidajke. „Sada si predstavite, da ćete kriknuti Maloga Jezuša! Je još gdo med vami, ki vjeruje u Maloga Jezuša?“ Postalo je za hipac čisto tiho u razredu, a pak su se plaho javila dica: „Da, mi vjerujemo u Maloga Jezuša!“ „A ti, Angela, vjeruješ, da te Mali Jezuš čuje, kad ga zoveš?“ „Da, ja vjerujem, da me čuje.“ „Dobro. Onda ćemo kriknuti Maloga Jezuša! Ako postoji, će on dojti u naš razred. Kriknite ga glasno!“ Dica se prvo nisu ufala. Ali onda je Angela hrabro naredila razredu: „Hodte kriknite Maloga Jezuša: Dojdi, mali Jezuš!“

Kasnije je reklo jedno dite, da su školari kričali iz sve moći, da bi se bile mogle zrušiti zidi: „Dojdi, Mali Jezuš!” I najednoč su se nečujno otvorila vrata. I počela je rasti svitlost, ka je nastala ognjena kuglja. Kuglja se je otvorila i u njoj se je skazalo tako dražesno dite kot je još nikada nisu vidili. Dite se je nimo smijuckalo. Njegova nazočnost je bila neizmjerno ugodna. Iako su se sprvine dica bila prestrašila, je nastao mir u njevi srci. Kasnije već nijedno dite nije moglo reći, kako dugo je durao ov dogodjaj.

Ali su dica povidala, da je Ditešce bilo obličeno bijelo i da je izgledalo kot sunašce. Svitlost dana je izgledala kot noć. I onda je Ditešce polako skrsnulo u svitlosnoj kuglji, i vrata su se sama od sebe zatvorila.

Najednoč je zaorio glas u tišini, glas učiteljice: „Došao je Mali Jezuš! Došao je!“ A pak je učiteljica pobignula. Ali dica su se pokleknula i u molitvi zahvalila. Kasnije su povidala, da su bila u takovoj stiski, da su zvala Maloga Jezuša na pomoć, a on je uslišio njev krik. Školska uprava je zatajala ov dogodjaj.

(Agnjica Schuster)