Jedna anekdota veli, da je oko jednoga dana reklo: „Vidim za ovimi dolinami daleko u magli brige!“ A uho je samo slušalo i reklo za neki čas: „Kade je brig, ne čujem ga!“ Po tom veli ruka: „Zaman pružam ruku simo tamo, nikako se ne morem briga dotaknuti!“ A nos veli: „Ja ge ne dišem!“ Oko se zatim okrene na drugu stranu — veli anekdota — i počeli su se ovi drugi, uho, nos, ruka tanačiti i donesli i zaključak: „S okom nešto nije u redu!“
 

Će si znam negdo misliti: Znam i s gospodinom, ki ove članke piše, ča nije u redu, kad očekuje, preporuča nam svim, da budemo sveti i da je moguće sveto živiti. Nije li ovo iluzija, sanja, želja: da lipo bi bilo, ali nemoguće, teško je za ostvariti.
 

Za onoga ki nima uha da sluša, je teško, skoro nemoguće. Gdo sluša Boga, ki se je zagledao u Boga, kako je ovo oko u brig, tomu je moguće.
 

Zagledati se u svitla nebesa, pak ti je sve moguće. Iz svoje vlašće moći je nemoguće. Oni, ki mislu, da je nemoguće sveto živiti, mislu već na svoju vlašću moć, ne na pomoć Božju. Bog nas prosi, da budemo sveti, on nam hoće pomoći da dojdemo do cilja. Ako nas Bog poziva da budemo sveti, onda je moguće svet biti, sveto živiti. A gdo drugi nas na svetost poziva, ako ne On. Ja ne, ki ove rede pišem, ja se samo naslanjam na njegove riči, samo tumačim je, da je shvatimo.

 

Držimo da nam je nemoguće sveto živiti, kad nismo svisni toga, kako nam je Bog blizu i kako on hoće, ne mi, da budemo sveto živili. A ako on hoće, onda mi ne preostaje drugo, nego da velim „da“ pozivu. A svi smo pozvani, ali mnogi i mnogi ovoga poziva ne čuju i nikad ga znam čuli nisu. Još i u crikvi se je dosta malo govorilo o svetosti. To smo prepustili svecem, ki su u kalendaru. A ne mislimo na one svece, ke je sv. Ivan vidio u vidjenju, kad veli, da ih nigdor još ni prebrojiti nije mogao iz svakoga plemena i svih narodov, još i poganskih. 
 

Kad gledamo prirodu, kako se sve giblje, sve posluša svoju narav, da procvate sve oko nas, svako drivo, svaka travica svoju glavicu prema nebu gori, samo mi ljudi ne? Nije li naša narav, da procvatemo u milosti pred Bogom i pred ljudi?
 

Narav, sluša svojega gospodara, samo koruna naravi, človik ne bi slušao poziv Božji. Nismo li mi svi pozvani, da procvatemo i sād donašamo u obiljnosti? Jedan drugomu! Sād koga smo bližnjemu dali, Bogu smo ga dali. Bog od nas direktno jako malo prosi za se, ali indirektno kroz ljude, kroz svojega bližnjega prosi nas, da mu i svoje srce položimo kao dar na oltar. Bog nas hoće cijelim imati, cijelim srcem da mu služimo. Tako i cijelim srcem služimo i svojega bližnjega. Zač ovo ne bi bilo moguće? Zač ne bi i ja cijelim srcem ljubio svojega bližnjega, kad me Bog za to osobito prosi.
 

Svi bi morali biti tako sveopće cvatući, kakova je naša priroda. Sve bi se moralo kupati i diviti lipoti našega srca. Oko bi vidilo, uho bi čulo, nos bi dušao lipotu i ljubav Božju. A na dohvat bi došli Bogu, da bi ga mogli skoro s rukom popipati, kao je to rekao nevjernomu Tomašu. 
 

Vjerujte, prosio je Jezuš većput apoštole. Vjerujte, govori i nam, moguće je, jedino dobro je biti svet i postat jedan s trikrat svetim Bogom.