Prispodoba o „Kukolju i pšenici“ (Mt 13, 24-43) nije prosta povidajka. U ovoj prispodobi je govora o temeljni, egzistencijalni pitanji, na priliku odakle je zlo na svitu. To pitanje je istovrimeno i jedno od glavnih pitanj u filozofiji. Veliki mislioci človičanstva su si o tom razbijali glavu. Svaki človik, ki s otprtimi očima koraca kroz svit, je konfrontiran s pitanjem, odakle toliko tuge, nesriće, brutalnosti, svadjov i katastrofov u velikom i malom?

 

Za vjernoga človika se ovo pitanje još i zaoštrava: Ča Bog nije samo dobar, milosrdan, svemoguć? Zač pak moramo podnositi toliko zla na svitu? Velika egzistencijalna pitanja se lako postavljaju, a teško odgovaraju. Ali Jezuš u prispodobi od kukolja, ki raste med pšenicom, daje objašnjenje za zlo: „Neprijatelj je to učinio!“ (Mt 13, 28). S laptom, na kom raste pšenica, je u prispodobi mišljen svit. I nije Stvoritelj sam odgovoran za svit, nego i človik, ki na njem živi. Zali neprestano sije kukolj, da bi zničio dobra djela. U prvom redu on skušava človika, da bi se odvrnuo od Boga. Zla sila je uzrok za mnoge človičje tragedije. Zlu silu Jezuš zove imenom, a to je vrag (Mt 13,39). Kad počne rasti kukolj usred pšenice na laptu, je vrag prethodno posijao sime zla. Zato Jezuš človika uči moliti: „Oslobodi nas od zla!“ S tim on ne misli samo zlo općenito, nego i personificirano zlo, velikoga protivnika človičanstva. „Oslobodi nas od zla!“ je prošnja, ka človika pelja Otkupitelju, ki će na koncu svit osloboditi od tiranije zla. Rehabilitirat će žrtve zla, a zločinci ćedu se morati opravdati. Na kraju prispodobe je u dramatični kipi govora o veličanstvenom spasenju svita, a istovrimeno i o kraju svega zla.
 

Bog će ada na sve vijeke ostati gospodar svita. Zlo neće zničiti njegove plane. Zato s toga gledišća moramo gledati svit, sve zlo u njem i konačni spas. Vjera nam pomaže, da žitak moremo gledati u pravom svitlu. Ona nas čuva od rezignacije i zdvojnosti i nam pomaže korigirati svoje misli i čine. Kukolj ne raste samo vani u svitu, na kom dalekom laptu. Kukolj je i nutri u nami.
 

Gdo kani živiti u skladu s Božjim planom, si mora pogledati u obraz u svitlu evandjelja. Nije djelotvorno, tužiti se samo na čemeran svit. Iz človika samoga ishadja zlo. Zato u molitvi molimo „I otpusti nam grihe naše!“ Ostaje nam ufanje, da s Božjom pomoću moremo popukati kukolj i da u nami more uzrejati mnogo pšenice.
(Agnjica Schuster)