Ljubav i poniznost, dvi najmilije riči. Potiče me, da ov članak napišem. Sveta Elizabeta Ugarska je nek za druge živila. Otpovidala je svu diku, a bila je žena grofa od Türingije. Kao još malu divojčicu, dali su ju ovomu grofu za ženu. A po smrti muža se je čisto posvetila nevoljnim, siromahom, najodvratnije bolesnike je ona sama podvarala, zavijala im rane. Stoposto je shvatila tanač Jezušev: Ča ste jednomu od mojih najmanjih učinili, meni ste učinili, a ča niste ovim najmanjim bolesnim učinili, ni meni niste učinili.
Da, svečevati Boga iznad svega, ali Boga nek tako svečujemo iznad svega, da ljubimo ove bolesne nevoljne, kako ih je i Jezuš ljubio, susretao se s njimi, milo mu je bilo ljudstva.
Crikve nam se sve jače praznu, a ča činimo mi vjerniki, duhovniki za one, ki ne dojdu u crikvu. Bolesniki nas čekaju, kako su čekali i blaženu Elizabetu. Moramo nastati milosrdni samaritanci, ki išću ča je zgubljeno, ki ne moru k nam dojti u crikvu, jer su bolesni. Prvotna zadaća nam je dičiti Boga, ali Boga nek tako dičimo zaspravlje, ako se posvetimo ovim nevoljnim, kako se je sv. Elizabeta posvetila u najvećoj poniznosti. Nije iskala svoju diku, nego ponizila se je od zadnjega, bio to i najveći grišnik.
Ovde mislim i na velikoga ruskoga pisca, Lava Tolstoja. Ravno prošlo ljeto je bilo sto ljet, da je umro. Blizu rodnoga mu stana na brižuljku med drivljem se je dao zakopati. Zadnje ljeto pred smrću, je napisao jedan od najglasovitih svojih velikih romanov »Boj i mir«. Seoski paori su ga pokopali bez lijesa u jednoj košulji, bez duhovnika, bez riči. Nigdor nije držao govora nad njegovim grobom, odrekao se je sve hvale. Trava mu je zarasla grob i morali su iskati, kade leži, ki su ga pak i bez njegove dozvole slavili i grob mu cvijećem kinčili.
Ili velik državnik Francuske, ki se je vojevao protiv nacijov, dao se je zakopat u svojem rodnom varošiću. Seoski junaki su ga nosili do groba. Nek samo najbližim je dopustio da ga sprohodu do groba. A nam svim dao je najlipšu peldu sām Jezuš Kristuš, koga su nek neke žene, pak Marija sprohadjale do groba, u tudji grob, jer si nije kupio grob, kamo bi ga bili položili.
Najglasovitiji ljudi se ne daju slaviti, jer su veliki u duhu i poniznosti. Ovi razumu ove riči: Ne nam, Gospodine, daj diku, nego imenu tvojemu! Ako nas ljudi hvalu i bez toga, da bi si to željili, ponavljamo i mi ove riči: svu diku, ku nam ljudi skažu prenosimo na Boga, njemu sva dika. Jer ča imam ča nisam od Boga dostao: život, duh, pamet, sposobnost, sve je Božji dar. A zač bi se dao hvaliti s tim, ča nije moje, ča je dar Božji.
Nije dost reći: Neka ti Bog pomore, nego Bog hoće kroza me, kroz nas ljude pomoći. Kroz ljude, ki iz ljubavi Božje živu. Da, Bog pomore direktno u Lurdu, Fatimi, Medjugorju, ali sada je nad nami red, da pomažemo nevoljne, bolesne, nevjerne, da im glasimo vjeru onde kade morebit živu zaostavno, zanemareno. Iskati, ča je zgubljeno, nas šalje Jezuš. Iskati, kako je on iskao človika i biti svakomu sve, gladnomu rana, bolesnomu liječnik, nevjernomu vjeroglasnik. Gdo ne dojde k nam, tomu moramo mi projti. Koncentrirati se nek na one, ki nam dojdu, je premalo, ali triba pojti onim, ki ne dojdu k nam. Neki diboko vjerni človik, sociolog je rekao u televiziji: Europa ili će nastati opet kršćanska, vjerna Bogu svojemu, ili je neće biti. Zato daj nam Bože tu milost, da postanemo svakomu sve, da se spasimo, da opet procvate vjera u Europi.
Daj nam Bože svece, kakovi su bili sv. Elizabeta, sv. Franjo Asiški i drugi sveci. Jezuš ostavio nam je testament, ki ovako glasi: Budite sveti, jer ja sam svet. Ali da sveti nastanemo, stoji mnogo truda, žrtve, borbe, sebezatajanja. Boga iskati, a ne sebe i sebi diku.