Zač ne bi sebe stavili na pr­vo mjesto? Ako se ne na­u­čimo sami skrbiti za sebe i sa­mi usrićiti se, nikada nećemo biti zadovoljni u žitku. Najbedavije je očekivati od drugih ljudi, da nas usriću. Zbog toga je važno sebe staviti na prvo mjesto. Nije fer prema sebi, žrtvovati svoju sriću zbog ko­ga drugoga. To zna­či, da je legitimno okončati vezu, u koj samo mi dajemo. I muži i žene znaju biti u vezi, u koj postoju samo jednostrane ću­ti.

U takovi veza jedna stran u potpunosti kani zadovoljiti partnera i počinje gubiti sama sebe, ar postaje ovisna o partneru. Takov žitak se svodi na postupke, ki se vidu partneru. Skoro svaki človik ima svoj primjer, kada se je zdvojno trudio zadobiti pažnju i ljubav druge strani. Muži kupuju da­re, popravljaju stane, ter ljub­ljenu prosu za izlazak, na ko­ga ona pristaje naravno samo ako nima ništ boljega za djelati. Žene zvećega postupaju staromodnije, da bi ugodile objektu svojih željov. Pritom napušćaju svoje feminističke slobode i teško stečena ljud­ska prava, samo da im obožavani ne bi prošao. Človik sebe još i minja, još i kompletno odriče samoga sebe, da bi se drugomu vidio. Ali to nije ljubav. Ljubav ne potribuje žrtvu, a niti napušćanje samoga sebe. Nijedan se ne zaljubi u človika zbog žrtvovanja, nego zbog onoga tipičnoga naturela. Pustiti ljubljenoga človika, da projde, je izazov, s kim je teško konfrontirati se. Ali kad se jednoč realizira, da se nijedan človik ne more nagovoriti na ljubav i držati na silu, je to oslobadjajuće. Tolerirati partnera, ki nije tolerantan, razumiti partnera, ki sam ni­ma razumivanja, poštovati ga, a sam poštovanje ne uzvraća, je muka. Svaki človik si more zibrati, komu daje svoju ljubav.

Mnoge žene i muži teško najdu ravnotežu med skr­blju za sebe i obiteljskih odgovornosti. Lako izgubu iz vida vlašće potriboće, kad se potpuno posvetu dr­u­gim. Ali človik se mora skrbiti za sebe i svoje potriboće zbog vlašćega duševnoga dobrostanja. Gdo ne zadovoljava svoje potriboće, s vri­menom nastaje nepodnošljiv i već ni­če­ga nima za ponuditi drugim. Nije teško uloviti se u mriži obiteljskih poslov, ki nikad ne prestaju. Svenek postoji ne­što, ča se mora udjelati. Preskrajan je red obiteljskih poslov. Zato je važno, potegnuti granice, da sebe ne bi preveć iscrpili. Zato je bitno brigu za sebe integrirati u dne­vni raspored. Aktivnosti, ke nas veselu, nam vraćaju izgubljenu energiju. Jednoč u tajednu pofrgunati si masažu, kino, teatar ili druženje s prijatelji, je minimum.

Stoprv kad odvojimo dost vrimena na svit izvan stana i ureda, vrnut ćemo se domom čuda radje. Briga za se­be svenek mora prethoditi bri­gi za druge.

(Agnjica Schuster)