Imati dobrog prijatelja na životnom putu je velika srića. Najbliži su si suputniki otac, majka, dica, obitelj. Ali bez Boga nam srićan životni put nije osiguran. Bez Boga se zgubimo na putu.
U noći lako zgubimo pravi put, ako hodimo po nepoznatoj krajini. Isto i planinari, ki plaznu na snižne brige. Pa ako im snig jako put zamete, ne putu se, zgubu slijed.
Tako je i na duševnom polju, ali još nesigurnije. Po čem, po kom ćemo se rediti? Ljudi nam svituju ovo i ono, dost puta suprotno tomu, ča su nam jučer svitovali. A zač? Jer se ne redu po tom, ki je put, istina i život, po Kristušu, i njegovom Evandjelju. Naš put neka prosvitljuje lampuš vjere u ovoj škuroj od svakakovih krivih naukov otrovanom životu.

Mi molimo: Pod obrambu tvoju bižimo sveta Božja Mati. Kako je Marija čuvala maloga Jezuša, tako sada i nas čuva od neprijateljev, od krivih prorokov, ki nam sve obiću, kao vrag Jezušu, kad ga je skušavao. Svi smo izvrgnuti svakakovim skušavanjem. Naš neprijatelj nas napadje od naše slabije, najslabije strane. Zburka naše misli, ne znamo ča je pravo, ča je livo. I kad Zali zmuti vodu, pamet, onda nam sije u dušu krive nauke.
Veli Jezuš Tomašu, ki je rekao da ne pozna put, odgovori mu Jezuš: Ja sam put, istina i život.
Koliko je ljudi, ki mislu da sve znaju, da su najspametniji. Nezdavno su anketirali žive nobelovce, koga držu za najvećega znanstvenika naše dobe. Velika većina je glasovala za Alberta Einsteina, ki je pak rekao o sebi riči grčkog filozofa Sokrata: Oh kako je malo ča znam, a kako je veliko ča ne znam!
Svi mi nek tipkamo u škurini u mraku. Jedino svitlo je Bog, ki nam rasvićuje pravi put. Zato zakoracati tim putem, koga nam je Jezuš označio u Evandjelju. To nije zemaljska, to je nebeska mudrost, ka je za mnogo, mnogo mudrija nego sve zemaljske znanosti.
U ovom Evandjelju Jezuš najavljuje svoj odlazak iz ovoga svita, a apoštoli si nisu znali predstaviti, da će je Jezuš ostaviti. Jezuš ide k Ocu, a nje ostavlja. Ali neka se ne žalostu, jer ide, da im pripravi mjesto.
Lučenje je uvijek žalosno. Suze sidu maturantom na oku, kad zbogom davaju profesorom, i jedan drugomu. Suzu i profesori. Ostavlja mjesto, kamo se već nikad vratiti ne hte. Suze sidu junaku, koga pozivaju u vojsku bilo to u boj. Strašno je, ako se pak junak ne vrati domon, pao je — a majka i otac žaluju ga dokle živu.
Ali za mnogo strašnije je, ako je gdo Boga zgubio, Bog je umro u njem navijeke i već se neće vratiti. Sa palim sinom se moru susresti roditelji po smrti, ali ki je Boga zgubio, je sve zgubio, već neće ni po smrti susresti nikoga od njih, ke je ljubio, ako je još ipak nekoga ljubio.
Jezuš je nek za kratak čas ostavio svoje apoštole, ali po duhu Svetom je i nadalje ostao s njimi. Ravnao im je pute, da svi k njemu zajdu. Pitanje je samo, ča se je stalo po smrti s Judašem?
Budmo uvijek kao suncokret, ki se stalno prema suncu obraća. Ako se već ne kreće prema Suncu, prema Bogu. Ako stanemo na pol puta, mrtvi smo. Izdržati uz Boga u zgodno i nezgodno vrime. Ako nam se sunce i ponekad zaškuri, opet prosviti. Sunce se nikad na vijeke neće shraniti pred nami, a još manje Bog, ki je vječan i nas je za sebe stvorio.
Jedan rob se je zahvalio Mariji Nasali Rocci na knjiga, ke mu je poslala, te knjige ga nisu poticale na obraćenje. Potom on veli: „Ali danas jutro sam vidio kroz rešetke prošeciju, u koj je bila u črno opravna i ta žena, koj sam dvanajst ljetnoga sina umorio. Po prošeciji me je pohodila i rekla mi, da je i za mene molila i da mi oprašća, da sam joj sina umorio. Na ove riči žene sam se povrnuo. Mora bit Boga, ki daje ovako veliku ljubav jednomu stvorenju. Ljubav ove žene me je osvidočila, da postoji Bog.“