Danas, 12. decembra svečuje Štefan Kočiš svoj 90. rodjendan. Dolnjopuljanac je preuzeo jur s 12-imi ljeti kantoriju u Dolnjoj Pulji, kot studenat je s bečanskim akademskim komornim zborom proputovao cijeli svit a zatim je bio učitelj za muziku i 40 ljet direktor muzičke škole u Gornjoj Pulji.
HN: Prof. Štefan Kočiš, Vi svečujete Vaš 90. rodjendan i ste jur 80 ljet aktivan med drugim kot organist, jačkar i kompozitor. Ča su bili Vaši najvažniji dogodjaji u ovoj dugoljetnoj muzičkoj karieri?
Kočiš: Mi [bečanski akademski komorni zbor] smo imali koncerte širom Italije. I onde je jedan koncert (1955.) mene jako uplivisao kad je moj dirigent (Grossmann), ujedno i tenor solist ubetežao u Neapelu. Pak sam ja morao solo jačiti, Acis und Galatea ta oratorij od Händela. Sad si premislite, jedan mlad človik još nikad nij jačio na pozornici, mora najednoč preuzeti ulogu. A moj profesor, ta Grossmann, mi je rekao: „Ti ćeš to jačit, ja drugoga nimam, ti moraš.“ A drugi ključni moment je bio koncert u Town Hallu u New Yorku kade sam morao isto solo jačiti, ali tote je bilo predvidjeno. Sada sam si štao moje bilješke a onde sam si zapisao da su moje noge pri koncertu drhtetale.
HN: Vi ste kot 10-ljetni počeli učnjom guslov i rajlov, na konzervatoriju ste položili ispite na orgula, klaviru i jačenju. U Gradišću ste poznati kot kompozitor, kantor i peljač zborov, a kot ste uprav rekli je jačenje stalo na početku vaše karijere. Ima jačenje posebnu ulogu u Vašem muzičkom djelovanju?
Kočiš: Ne, ne, jačenje uopće nij bilo najvažnije, ja sam kako tako slučajno do toga došao. Zaspravlje su orgule moj glavni instrumenat. Ja sam počeo onda i koncerte davati širom Europe. Poseban je bio koncert u Zagrebu u katedrali. Onde je bio Endre Berlaković na veleposlanstvu i on je pokusio to sve kako tako u blažit. Za vrime Tita je bilo teško zabranjeno držati otvoren crikveni koncert za veliku publiku. A onda je bilo prvi put da sam ja kako tako ta vrata odbušio.
HN: Vi ste u medjuvrimenu položili sve funkcije kot naprimjer zborovodja crikvenoga zbora ili peljač muzičke komisije željezanske biškupije. Jedino ča još svenek djelate je kantorija i jačenje na pokope s muškim zborom u Dolnjoj Pulji. Koliko si vi uzato još igrate odnosno vježbate?
Kočiš: Ja se idem šetat a onda zvećega kako je vrime se vježbam na klaviri i na orgula. To znači ja dojdem na tri ure na dan naredno vježbanja, tako da bi ja rekao da bi bio denas u stanju načiniti diplomski ispit, kot i u mojoj mladosti. Vi znate, da jedan star človik već nije tako gibljiv, ali ja moram ustanovit da hvala Bogu kroz orgule, kade se človik siluje da se s nogami isto tako ljuto igra kot s rukami da moraš za istinu sve tijelo investirat u tu muziku.
HN: Vi slišite med najznamenitije suvrimene komponiste Austrije. Uz aranžiranje narodnih jačak ste komponirali već od 350 kusićev, u glavnom crikvenu literaturu za različne sastave, početo od troglasnoga zbora ča do velikoga orkestra i to i po hrvatsku i po nimšku. Postoji ovde i kakova posebna hrvatska maša?
Kočiš: Zlatka Gieler mi dojde: „Ja pravam za ORF jednu mašu sv. Lovrenca. Ali ti mi moraš napisati mašu kade imam slijedeće instrumente: gusle, tri frule, fagot i zbor.“ To sam ja činio i orgulje su bile priključene. I to je moja najjača hrvatska maša. Onde sam zaista uključio cijeli naš mentalitet. Ali i kod drugih mašov, kad ja mislim da se človik ne more odaljiti od svojega jerbinstva, od otca i majke. To znači da ja imam u sebi slavensku struju ku jako ljubim. To ne more človik zlišat iz svoje duše.
HN: Subotu svečujete Vaš 90. rodjendan, izgledate znatno mladje a i svenek ste vedroga lica. Ča je vaš recept?
Kočiš: Ja bi svakomu človiku svitovao da ide barem jednoč u danu u narav. To je svakomu človiku potribno, ta kontakt s kiticami, kontakt zis lozom, kontakt s ljudi ke onde strefi i pravoda meditiranje da se človik opet snajde i da se duševno uporavi, to znači da zabi sve svakidanje malenkosti, kad ja mislim da to optereti človika strašno, i ako to on uopće ne ćuti da ga to optereti. Ali to opterećenje moreš sklasti vani, da čim manje balasta imaš na tvojoj duši. Važno da človik oprosti ako se svadi. Na svaki način oprostit, ja mislim to je prvo ča človik činit mora. To je za dušu balsam bi ja rekao. On će bolje spat, on će se bolje ćutit u svojem životu i prema ljudem će bit uljudniji. Mi neznamo kakov upliv ima miris jedne kitice ka raste uz put, ili sada duha friško porušenoga driva.
Prilikom 90. rodjendana je bio predvidjen velik koncert u Liszt-dvorani u Rajnofu bogatim programom. Zbog korone je bio s početka skraćen a sada otpovidan. Pred kratkim je izašao novi CD KiBu-a kade su med drugimi tri jačke Štefan Kočiša u izvedbi sopranistice Lise Rombach i Eduarda Kutrovatza na klaviru. CD se zove »In Sand geschrieben«.