Na Vazme je Sabina dostala jednu knjigu. U toj knjigi je bila opisana zečinja obitelj. Najmladji zec se je zvao Feliks. „Tata, znaš ti kade Feliks stanuje?“, pitala je Sabina svojega oca. Otac joj odgovori: „Morebit vani na polju? Ili u kom djedu od sijena? Ili u grmu? Nažalost ne znam, Sabina!“ „,Idemo Feliksa iskati?“, je prosjačila Sabina. „Prosim te, tata!“ Otpodne su se odvezli roditelji sa Sabinom u polje.

Parkirali su svoj auto uz poljni put. Šetali su se po stazi. Sabina je bižala na livo i na desno. Bila je nervozna. Će ona Feliksa strefiti? „Ne stani u polje“, opomenula ju je majka. Sabina je klimala glavom. Ona je nek gledala. Djedov od sijena je samo malo vidila. Grmov je bilo mnogo uz put. Ali niti jedan zec nije skočio iz grma van. Polako je nastajala Sabina srdita: „Ja kanim pojti po najzad k autu. Povidajku od Feliksa isto ne kanim već čuti do konca. Na polju nije zecov.“

Najednoč je majka ulovila Sabinu za ruku. Pokazala je na skrivljenoga djeda od sijena. Isto tako joj je pokazala da se mora tiho ponašati. Sabina je vidila, kako je jedan zec za drugim skočio iz djeda van. Najveći zec je skočio za njimi. „To je sigurno majka“, je šušljao otac Sabini u uho. „Da, pak glej kako mnogo, mnogo Feliksov ima! Konačno znam kade vazmeni zeci stanuju“, je rekla Sabina, a lice joj se je zadovoljno bliskalo. „Ćemo se odvesti domom? Ja bi rado svoju knjigu dalje čitala...“