Virtualna komunikacija je jedno. Konkretno sha­djanje i sastajanje je ipak nešto drugo. Imamo za nami tajedne i misece uglavnom virtualnih sastankov — imali smo video-sastanke i vi­deo-konferencije. Naučili smo se još i kako s tim zaha­djati: da dižemo ruku ako ka­nimo nešto reći, da isključimo zvuk i da ne govorimo svi najednoč. Naučili smo se i na to, da ako smo isključili i sliku i zvuk, mogli smo još i nešto drugo učiniti u ti virtualni sje­dnica — mogli smo još i malo zaspati pri tom sastanku i nigdo nije opazio, a još manje nas je mogao ki za to kritizirati. Nekako smo se na­učili na to, da već ne tribamo izajti iz stana, iz svoje hiže, da se već ne tribamo dignuti sa stolca i ne micati od kom­pjutora, laptopa, iPada…

Ali smo i mi uvidili, da je sve jako neracionalno, da za­pravo zgubljamo ćut za to ča se dogadja zaista u svitu, va­ni pred vrati — iako smo prik weba povezani sa cijelim svitom i imamo teoretski toliko informacijov i mejlov i pošilj­kov, da je ne moremo ni sve pogledati ni čuti, a još manje razumiti a nikako ne predjela­ti i reflektirati o svemu tomu.

Zbog toga smo sve zahvalniji za­to, da se opet i stvarno nešto dogadja, da konkretno imamo opet neki sastanak ili priredbu, da se moremo i re­alno viditi s nekim ili s čim već ljudi, da moremo opet u­živo diskutirati, znamda i pa­sti jedan drugomu u rič, da jedna drugu ad hoc prekinemo i da opet imamo ćut da zaista i diskutiramo i si ne­što kanimo i morem reći i posredovati važne sadržaje.

Tim veće je bilo veselje, da smo se opet mogli najti i pri dodjeli hrvatske kulturne nagrade za narašćaj »Mini-Metron«, da bi ljude opet i vidi­li na toj priredbi i da imamo ćut, da bi opet mogao krenu­ti i hrvatski kulturni život — i u gradi i na selu. Zbog toga tribamo posebno biti zahval­ni laureatu Julijanu Himmel­baueru da je privoljio u to da mu sada predaju tu nagradu u Hrvatskom centru u Beču. I da smo svi imali ćut da se opet moremo viditi i si ne­što reći i jedan drugoga čuti a znamda još i poslušati.

Vulkaprodrštofski Poljanci su isto jur išli med ljude i su zasvirali u restoranu na jeze­ru u Trajštofu, BasBariTenori su na poziv Vilija Wolhraba takaj opet nastupili na rastoku pred publikom u Vulka­­prodrštofu, a u Pinkovcu (na letilišću u Punica) će tambu­raški sastav Šetnja zasvirati pri prvom pokušaju hakade­ove »Tamburice uz oganj«.

Bit će opet, samo ne smi­mo nastati prelijeni i se zado­voljiti s tim da ionako sve ide iz stolca pred kompjutorom, u papuča i pidžami uz čašu čaja ili bocu vode i neki za­ku­sak. Potriban nam je socijalni kontakt, nam manjincem još već nego drugim, jer drugačije će nam osiromašiti i hrvatski jezik i svist a tim i volja, da bi se zač zalagali i da ča kanimo, a ako je potri­bno, da se opet i borimo!