Je ljudi, ki molu i molu, ali uvijek nek za se, za svoje, za svoje potriboće i ne mislu ni na to, kad molu Očenaš, da ne velimo „Oče moj“ nego „Oče naš“. Po volji Božjoj, moliti i prositi moramo za sve i svakoga. I kad molimo za svakoga, med timi sam i ja sām.

Ljubav je univerzalna zapovid i ne smimo je pokratiti tako, da nek za se, za svoje potriboće molimo. Jalova je to molitva i kako morem od Boga očekivati, da će me posluhnuti, a ja se ne marim za drugoga, za nevolju drugih, bila to tjelovna ili duševna nevolja.

Svi sveci i Marija se molu Bogu za sve nas, a ja bi nek za se molio? Ča me ne goni na molitvu za sve, kad vidim tu toliku veliku nevolju svita, nevoljnih, gladnih i da molim za povratak grišnikov.

Svaki človik je moj bližnji i ta moj najveći neprijatelj, ako ga imam i za toga moram još već moliti nek za druge. A da svakomu sve oprostim, to je od sebe razumljivo. Ča molim u Očenašu: „Oprosti nam grihe naše, kako i mi otpušćamo dužnikom našim.“ I ovde molimo ne ovako: Oprosti mi grihe moje, nego oprosti nam grihe „naše“, grihe svih nas. Prosimo Boga, da nam svim grihe oprosti. Prosimo za oprošćenje i mjesto ti, ki ne prosu za oprošćenje: „Oče naš“ nas uči, kako moramo biti solidarni sa svakim človikom.

Ovu nesolidarnost ćutu najbolje ti, ki gladu po svitu. Kako je bilo nam drago, drago tim, ki su gladili po boju i ovde u Europi. Kako smo bili zahvalni tomu, ki nam je dao žalož kruha. Strašno je, kad človik vidi u televiziji te tolike nevoljne gladne, kako si zdižu ruke, dica rukice i prosu i prosu. Ča je to za tuga, kad majke držu u ruka svoje ditešce, ko joj umira od gladi u naručju. Bojim se, da će Europa teško plaćati ovo veliko zamudjenje, da nije išla dovoljno u pomoć ovim nevoljnim.

Svi smo krivi, da nimamo srca za ove nevoljne. A krivica leži u tom, da su ljudi zgubili pravi kontakt s dobrim Bogom, s Bogom dobrote i ljubavi. Sva dobrota i ljubav ishaja od Boga i kad Bog umira ili umre u ljudi, tim je umrla i njeva ljubav. Briga me je, znaju reć mnogi i meni nije nigdor pomogao, neka si pomore svaki sam, kako si more. Ovo je vidljiva sebičnost takovih ljudi, ki ovako mislu. Milo nam mora biti svakoga, još i divljijih stvari, ka gladuju i se zimu u zimi. I ove je Bog stvorio i nam zručio, da vladamo s njimi i nad njimi.

Potom, da je Kajin ubio brata svojega Abela, Bog pita Kajina: Kade je tvoj brat? Kajin veli: Ne znam. Sam znamda ja čuvar mojega brata? Nato Bog: „Krv brata tvojega iz zemlje k meni viče!“ Ta tolika krv, ka se i danas proljiva na zemlji, kriči Bogu tako, kako je kričala krv Abelova Bogu. Ovde nima izgovora nima opravdanja, odgovorni smo jedan za drugoga, morat će račun dati pred Bogom. I ča more ta čekati od Boga, ki se nije mario za Boga, ni za svojega bližnjega, ni za nikoga. Ostavio je Boga i človika na vijeke — i to je pakao.

Je ljudi, kih ljubav doseže nek do putnih vrat, a susjed mu već ništ sputa ne ide. Ljubi svoje dite, jer ta ljubav je u majku u nje narav upišena, ali za dite drugih nima ćuti. Ta Božja zvrhunaturalna ljubav joj fali. Ča je sa susjedom, briga me je. Granica mnogih ljudi je s putnimi vrati ograničena. Ča se dogadja izvan mojih putnih vrat, briga me je. Kade je ovde ta ljubav Božja, ka obuhvaća vas svit i sve ljude.

Ako me gdo pita, gdo je najveći invalid na svitu, ja mu odmah odgovor dajem. Najveći invalid na svitu je ljubav! I zato su ljudi invalidi, kad su invalidi u ljubavi.

Kako zna podignut iz letargije jedna dobra ljubezna rič, jednu staricu kao da bi se bila na novo rodila. Ali isto tako zna ubiti, uništiti, pokositi neljubezna rič starca, ki je mjesto dobre riči, udarce dostao.

Sijati, radost, ljubav oko sebe na svakoga, na dobre i zle. Biti veselje svim, ovako moramo biti programirani. A svaka radost, ljubav, ku damo drugim s kamati se vraća najzad na onoga ki je ljubav, veselje sijao okolo sebe. Ne on je najsrićniji, ki dostane, nego on je najsrićniji, ki dava i dava i dava.