Danas se mnogo govori o dijalogu. Dijalog znači po našu: razgovor med ljudi. Kade već ljudi ne razgovaraju med sobom, je prijateljstvo umrlo. To se dogadja na svi razina, u gospodarstvu, politiki, u obitelji, med roditelji i dicom. Neki dičak stalno biži po ulici simo tamo. Pitali su ga zač toliko biži simo tamo. On im veli, kad se mama i tata s manom ne pominaju i išćem si tovaruše, s kimi se morem pominati.

To zna biti i tragedija med hižniki. Pitali su jedu ženu, zač je ostavila svojega muža. Ona veli: Kad mi nije imao ništa za reći. Kad sam ga htila ča pitati, on mi je odgovorio, ali on mene nikad nije ništa pitao. U duhu smo jur zdavno bili raspitani, ali zbog dice smo još jedno vrime skupa ostali.

Tužno je, kad človik već nima ništa za reć svojim bližnjim. A ljubav je tako snalažljiva, ona si uvijek najde ča lipoga za reći. Šala i humor su isto jako sposobni, da nas skupa vežu. Naša skupna domovina je ova zemlja na koj živimo i tako smo si svi skupa braća, kako duhovnik pozdravi u crikvi nazočne na početku prodike: Draga braća! A mi Hrvati znamo pjevati ovu pjesmu „Živilo bratinstvo!“. Ali ako ovo bratinstvo ne potvrdimo sa skupnim razgovorom, onda to nije bratinstvo.

Ljudi se onda počnu zbližavati jedan drugomu, kad počnu jedan s drugim razgovarati. A osebujno ne moremo te ljude „preskočiti“ ki u našoj blizini živu, susjed, susjedom, na djelatnom mjestu, a osebujno u obitelji. Dostali smo dar govora, a mi šutimo. Dostali smo dar govora, da jedan drugoga obatrimo, da mu sve najbolje poželjimo, iskažemo našu ljubav. A čim se jače trsimo, da druge razveselimo, tim jače se veselimo mi sami. To veselje, radost, ku drugomu iskažemo, se s kamatami, činži vraća najzad na nas same. Ta jezik, ki more nebo stvoriti na zemlji, ali i pakao.

Za dijalog je svakako potribna iskrenost i otvorenost. Takovomu človiku, ki jedno misli, drugo govori, a treto čini, ne moremo vjerovati. A zna biti, da hudobni ljudi se trsu, kako ćedu človika u svoju lečku uloviti. Bog nas očuvaj hudobnoga prijatelja.

Ali ako hoćemo drugoga razumiti, moramo znati i slušati. Strašno je i to, kad neki človik nek govori i govori i ne mari se, da li to toga drugoga zanima. Ali moramo razumiti starce, ki nimaju mogućnosti, da se s kim porazgovaraju, i kad naidu na nekoga, ki je sluša, onda ne znaju prestati. Dužni smo, da je strpljeno slušamo. Neka žena, ka nije imala nikoga, ki bi ju slušao, naišla je na nekoga, ki ju je slušao i slušao i po jednoj uri veli sad mi je laglje. A ta ki ju je slušao rekao je: nije bilo lako ju slušati, ali izdržao sam. Ljubav prema človiku je to od mene potribovala.

Ovde je na mjestu, da citiramo „Pjesmu ljubavi“ od sv. Pavla: „Kad ljubav ne bih imao, ništa mi ne bi prudilo. Ljubav je strpljiva, dobrotivna, ljubav nije zavidna, ne hvali se, ne išće svoje, ne razdružuje, ne misli o zlu./1Kor. 13,4.“

Dijalog je potriban da bude djelo ljubavi, ko moramo učiniti, konkretizirati, u kontaktu s onimi, s kimi zajedno živimo, ki su nam najbliži, ali čuda puti i najteži, ili su nam dosadni.

Dijalog i razgovor u domaćem stanu nas uči, da ov duh dijalogiziranja, razgovaranja sobom zamemo na ulicu i smo pripravni sa svakim človikom stati u razgovor, još i s najvećimi grišniki i propalicami. Ča nam nije dao Jezuš najlipšu peldu, razgovarao je s carinari, grišniki, javnimi ženami. Ča Marija Magdalena nije bila jedna izmed ovih? Ova ga je najjače iskala po smrti, i bila kod njegovoga groba, i kad ga nije našla, išla je i drugi put, dokle joj se pak Jezuš nije očitovao u Getsemanskom vrtu i zvao ju je po imenu: Marija. Već ne Marija Magdalena, nego samo Marija, kao i njegovu majku Mariju. Kako ju je počastio, jednu javnu grišnicu. Njegov dijalog, njegov razgovor s njom ju je spasio.

Kolikim ljudem bi mogli i mi pomoć s našimi dobroćudnimi riči. Ovde u Europi ne fali ljudem tako kruh, kako im fali prava rič u pravo vrime.

Jedna pekljarica je rekla jednomu gospodinu, ki je s njom u razgovoru stao. Nije joj imao ništa drugoga dati, nego samo dobru rič. Počeo se je spričavati, da nima ništa pinez kod sebe. Ona mu veli: Vi ste mi najveć dali, jer ste stali s manom u razgovor. Za druge sam nek kako smetlje na ulici.

Sv. Ivan apoštol počne svoj prolog ovako: „Na početku biše rič“. I ta rič Bog već nikad zamučati neće. Zato nekamo ni mi mučati onda, kad ljudi i od nas rič čekaju.                p