Ne more se zasititi glad voj­ske na metale. A u Prvom svit­skom boju se je igralo i na premorenje drugoga, ne­prijatelja. U pitanju je bilo, gdo će duglje izdržati svojimi rezervi na svakom polju. Išlo je za ljudske živote ki su se čudakrat besmisleno žrtvovali, za životinje, tegleće blago, konje, vole i krave, na iščrpljenje životnih rezervov, prehrane, opskrbljenja ali is­totako i za sirovne materijale za bojne svrhe. Boj ima svo­ju nemilosrdno strašnu logiku i nije popadljiv s mirovni­mi sredstvi i mišlje­njem u preobiljnom, toplom sv­akidaš­njem rasprudnom životu.

I metalne rezerve Centralnih sil su bile krajem 1915. ljeta pri kraju. Stanovničtvo se je uz raznorazlične druge mjere pr­o­silo i za prikupljanje svakovrs­nih metalov, lonac, kotlov, st­a­rih plugov, branov, lancev, i dr.

Ali najjednostavnije je bilo nagovoriti Crikvu da se od­re­če jednoga dijela svojih zvonov, ki su bili bogata i gotova rezer­va važnoga sirovoga materija­la od različnih brončanih slitin,  legi­runge. Jur toga ljeta pišu naše NARODNE NOVINE da i zvoni moraju na novačenje! To je značilo da su popisali sve zvone po Monarhiji i tako dobili točnu sliku toga zvanare­d­noga rudokopa. U a­prilu 1916. je knezprimaš János Csernoch u svojoj rodoljubnoj okružnici o­znanio fa­re i farnike o nakani, da će im odnesti dio zvonov za bojne svrhe i po kilogramu bronce platiti 4 ko­ru­ne, ke moraju staviti u ban­ku da bi po boju mogli nabaviti no­ve zvone — ki pinezi su ali u boju prošli na fuč. Od maja jur oznanuju novine, da i zvoni rukovadu, ada einrukaju. Kratko po tom javljaju novine da je u Mošonskoj županiji jur završena akcija. Hrvatska Ke­m­lja je u toj županiji i Miloradić jadovito piše pjesmu „22. julija 1916.“, koga dana su im re­kvirirali zvone, da bi služili u paklu vragu. I zaman je bilo sve, jer Glavni grihi sedmeri su,/Svitom gospodaru,/Kot na vrpci skupa visu?/Paklu na oltaru! I zaman je kričao po Jobovsku: Bog, Otac, Kade si? A za Kemljom po Štefanji su do­šli na red Unda, Filež, Mjeno­vo, Šuševo, Frakanava, Veliki Borištof i druga sela, ne samo hrvatska.

Narod se je tužnim srcem, svetačno lučio od svojih zvo­nov: Okolo crikve po placi mn­o­žina ljudstva, tihi starci, tužne žene, živa dica okolo Sve­toga Ivana. Vse ima uprto oči na tu­ram, odanle su čer poslidnji put čuli glase velikoga zvona. A znu­tra je čut nakavanje. Skradnja obločnica je znameta i tri gre­de se protežu van, da zadnjom štacijom budu služile zvonu onde va višini. Z gred doli uža visu, ravno tako kot pod lesom va grob pušćajuća. ... Kad su me­štri upravili svoje delo, dojde van na oblok zvon i spusti se z višine i učini pervi korak na zemlji k kalvariji bojišća ... I curile su kitice, pleli su se venci na kola, putem pak su ga sprohadjali gla­si domaostavni zvonov i mn­o­ge suze zaostavnoga ljudstva.…
 (Filež, 19. 08. 1916.)

Zvone su odvezli na tzv. „ci­mitore zvonov“, skladišća, o­d­akle je je vojska koristila, pr­o­davala. Bilo je i čuda korupcije s njimi, kako to moremo do­zna­ti iz jedne protestne apelacije kardinala Skrbenskoga na vla­du protiv daljnjega rekviriranja zvonov, jer špekulanti zlorabu i vkanjuju vladu za de­beli profit koga si dobenu na vitriolu iz zvonov, ke ne upo­tribu na cilje rekviracije.

A za zvoni su došli kovni nikelni pinezi na red, ke su za­minili na papir. Za tim pak i krajcari od dvih filirov.

A pri kraju boja su došle i šu­rle iz orgulov na red, protiv čega je isto protestirao Miloradić u svojoj diboko bolnoj pjesmi „Tili-tili, bum-bum!“ O­r­guljam su „zboli oči“ veli pje­s­ma i „Zvon je štuk, a šurla striela“. Na kraju ali ipak ufanjem veli: Opet hte nam po zakoni,/ Šurlat šurle, zvonit zvoni!. Zdvoj­no ufanje je bilo to!

(NB)