Manjinski jezik – jezik folklora
Manjinski jeziki se cijenu kot nositelji narodnih običajev: tamburica, lipa nošnja, narodne jačke — to su aduti! Tako se u jeziku kani oživiti zdavno mi­nulo vrime. Kadakoč smimo reminiscirati, ali zvećega s oba­dvimi nogami čvrsto stojimo u žitku, da bi savladali zadaće, kih svaki dan imamo dost.

Za to nam je potriban jak jezik, funkcionalan komunikacijski medij (prisp. May 2006: 257). Zajednica, ka svoj jezik hasnu­je samo pri tamburanju i jače­nju, se ne smi čuditi, da je ta jezik izgubio svoju relevantnost. To je glavni uzrok, zač roditelji već samo rijetko svoju dicu na­uču gradišćanskohrvatski. Je­zik, ki u modernom društvu ne more ispuniti potribne funkcije, nije lukrativan, nego maksi­malno neatraktivan.

On more biti još i opterećenje. To je slu­čaj onda, ako je manjinac diskriminiran.

U vezi toga veli Wolfgang Frühwald:
„Wenn eine Nationalsprache nicht mehr in der Lage ist, bestimmte Bereiche (zum Beispiel die der Lebenswissenschaften) zu benennen, kann diese Sprache einen Teil der Welt nicht mehr öffnen, die Türe zu einem wichtigen Ort der Welt bleibt ihr verschlossen“. Nacionalni jeziki obično imaju širok rječnik i visok prestiž za razliku od dijalektov. Ipak je znanost osvidočena, da su svi jeziki i dijalekti ravnopravni i naglašava, da se svaki je­zik more izgraditi ta­ko, da odgovara komu­nikacijskim potribo­ćam (prisp. Werlen 2002: 18-19).

Svakidašnjica Gradiš­ćanskoga Hrvata u diglosiji
O diglosiji govorimo onda, kad se u jezičnoj zajednici hasnuju dva jeziki, ki imaju o­dvojene funkcije. Di­glosija more durati već stoljeć dugo, prlje ne­go slabiji jezik skrsne. Tipično za diglosiju je, da bilingualci svoje jezike hasnuju za različne fun­k­cije. To je uzrok, zač ta vrst dvojezičnosti more tako dugo postojati. Svaki od tih jezikov ima svoje niše, u ki egzistira. Odvisno od situacije i institucionalnih konvencijov ma­nji­n­­ci svičaju iz jednoga jezika u drugi jezik. Slabiji jezik nadopunjuju posudjivanjem izrazov od jačega jezika. U našem slu­čaju je tako, da nimški jezik kot visoki varijetet gradišćansko­hrvatski jezik kot niski varije­tet napaja s izrazi, ki manjin­skomu jeziku falu. Zato u pogledu na koegzistenciju ovih dvih jezikov ne moremo govoriti o štabilnom odnosu.

Gradišćan­ski Hrvat u svojoj diglosijskoj svakidašnjici dobro zna, za ki jezik mora popasti u odredjeni situacija. U prestižni funkcija — to su škola, djelatno mjesto, mediji i upravni organi — je nimški jezik obaveza. U privat­noj komunikaciji se akceptira i gradišćanskohrvatski jezik, za koga jezična zajednica misli, da je prost i primitivan (prisp. Schiffman 2008/1997: 205).

Pokidob da se jedan jezik hasnuje javno, a drugi privatno, su različni i jezični registri, ada oni repertoari, ke govorniki aktiviraju ovisno o funkciji jezika. Slabomu jeziku fali vokab­u­lar, koga visoki varijetet ima. To je uzrok, zač govorniki jezikom pripisuju različne kvalitete (prisp. Riehl 2009: 15).

Agnjica Csenar-Schuster