Petar se šeće čisto sam. Dalje pokraj njega rivaju staramajka i majka dičja kolca (Kinderwagen) s Petrovom novom sestrom. Petar drži u ruki baticu, s kom udri jednoč na livu onda opet na desnu stran. Najednoč zagleda Petar puzećega puža na putu i ga zdigne. Uprav se povuče puž nutar u svoj stanić. „Ništa ti ne ću stvorit“, mu veli Petar. On stavi puža u sinokoš i mu dalje veli: „Drugačije ćedu te povest“. 

Nekoliko korakov dalje vidi Petar još već pužev. On zdigne žute, kafecke i kafecko-bijelo štrafaste puže i je otprimi u sinokoš. Staramajka i majka se pominaju i tako ne pazu na to, je li po stazi puzu puži. Dva od tih puži puzu jedan prema drugomu. Njeva pipala (Fühler) se dotaknu (berühren) i se giblju najpr i najzad. Petar postane, tako da ga majka pita, da ča je novoga. Petar kaže na puže. „Oni se medjusobno razgovaraju“, mu razloži majka. Ona obajde s dičjimi kolci puže. Na putu domom su jur opet puži na putu. Petar je kara: „Kanite da vas gdo pogazi? Ili poveze?“ Puži ga ne poslušaju i tako je Petar pobere i je zame sobom. Doma stavi u jednu škrablju trave i lišća i položi puže nutar. Škrablju postavi u dičjoj sobi na stol. „Sada vam se već ništ ne more stat“, im veli Petar. Kad se Petar drugi dan probudi, je već samo jedan mali puž u škrablji. Svi drugi puži već nisu ovde. Prik stola se vuče bliskajući slijed. Jedan puž visi s glavom doli na stolnoj ploči. Drugi opet puzi prik takice. Treti puž sidi pod stolcem. A četvrti leži u loncu za cvijeće.

Petar pobere sve puže. On već ne zna, koliko pužev je dan pred tim sobom zeo. Boji se da će koga toga od njih pogaziti. Petar išće vrlo dugo. Najednoč zagleda i na njegovom puloveru puža. Stavi ga na ruku i mu da po ruki puziti. U ovom hipcu dojde majka u dičju sobu. „Pazi!" joj viče Petar. Majka opazi škrablju punu s puži. Isto tako zagleda i puža ki puzi po Petrovoj ruki. Ona mu pomore iskati i najde zgora na ormaru jednoga puža. „Moramo je odnest ponajzad na sinokoš", mu veli majka. „Ali oni uvijek otpuzu na cestu!“, joj razloži Petar. „A kod nas ćedu ugladit", mu veli majka. „Puži nisu domaće životinje. Oni tribaju slobodu.“ Puž na Petrovoj ruki je skoro otpuzio po cijeloj ruki. „Mi ćemo zibrat jednu veliku sinokoš za nje“, ga umiri majka, „s lipom, sočnom travom. Hodi, hitro se ublici“. Petar s početka žrka, ipak po času klimne glavom. „Ali najveću sinokoš cijeloga svita ćemo zibrat!“ joj veli on.

(Melanie Oszvald)