Rijetki su autentični spomi­n­ki na Prvi svitski boj. Takovu jednu iznimku moremo naj­ti u »Spominki« velikoboriš­to­f­skoga farnika Martina Mer­šića st. Ti su spominki o­s­ta­li dugo ležati u rukopisu, do­kle je pak HŠtD 1993. ljeta priredilo ta vridan dokument pod tisak. Nažalost ni ti spo­minki nisu na dan točni dnev­nik ali su ipak autentičan prikaz po spominjanju, ko nas ali čudakrat zna i vkanit­i ili natentati na generalizaciju (sadržajno poopćivanje). Me­ršić st. opiše na stranica 295. do 298. boj. Na dalje pak strahovite seoske i dru­štvene dogadjaje po boju, ki su ali bili vezani uz boj.

Dva težišća mu se činu važnim. 1) kako je doživio boj u vlašćoj fari, 2) društveno dje­lo za selo;

1. je potresljiv opis: Nigdar ne­ću zabiti 31. juli, kad je zve­čera Milanović Tomas kisbiró bug­njao općinsko mobilizira­nje. Svi pod vojskom muži mo­raju zutra projti. Sve selo je rulo od plača. Muži su bižali u crikvu da se spovu. Svu noć sam spovidao, po 12 h pričešćao. 313 su bili u boj pozvani, 65 spali ili se zgubili. (Popisani u farskoj kroniki.) U mojem žitku nisam čuo takovo­ga plača, kot kad sam za našega prvoga upaloga vojaka, Ka­rall Ivaca muža Cujto­voga rekviem slu­žio. A tako i kod drugih. Ča smo se za vojake namolili. Imali smo osebne molitvice. (…)
2. je opis društvenoga djela. Ljudi su bili znatiželjni novih visti i zato svaki dan išli u novozgradjeni Društveni dom u kom je njim farnik skupno či­tao i razlagao visti iz nimških no­vin Reichspost i ugarski Al­kotmány (Ustavne novine). Lju­di su u prvom redu bili znatiželjni na Verlustliste (Popis spalih i nestalih vojakov).

Skupno djelo divojak je bi­lo da su marljivo plele i štrikale za vojake teplu pratež: rukavice, nogavice, štuce, haube, uši­branice, svetare i dr., da se nje­vi muži ne smrznu na frontu. Školska dica su pobirala kopri­ve za vlakna za načinjajnje vrić i punjav. Mnoge žene su iz po­da iziskale prelce, ter počele presti. Pobirale su se svakovrsne vračtvene rastline.

Zvana toga znamo, da se je počeo širiti glad. Meršić st. je u jednoj školskoj veži dao narediti bojnu kuhinju, kade su Palenka Freyburger s pomoćnicami kuhale. Potribno za ku­hanje su pokusili nabaviti od seoskih ljudi i od vármegye i kuhali po mogućnosti kripnu juhu, ku su dilili med ljudi. U strahu su velike oči! — veli na­rodna poslovica. Još nešto mo­remo doznati iz tih »Spominkov«, kako je Meršić st. 1916. protiv volje seoke pretpostavnosti isposlovao potriban ma­lin za selo, ki malin je pomagao tišiti glad za vrime boja.

Najkritičnije je bilo dodilje­nje pinezne potpore. Meršić st. piše: Od vármegye sam bio ja s nekolikimi muži odredjen da dolučimo: koj familiji je potribna bojna pomoć, a svakomu je nismo mogli ni smili dopitati. Bilo je zavo srde i progonstva.

Poznato nam je, koliko noterov su naši ljudi po boju sramotno zignali iz svojih sel. Iz svega toga je nastala doživotna srda, dokle Drugi svitski boj nije pokrio otprte rane od Prvoga.

(NB)