Jezuš izliva ljubav na svoje apoštole, i na svakoga drugoga, ki drži Božje zapovidi. Svaki to da od sebe, ča je, ča ima. Bog je ljubav i Bog nek ljubav daje od sebe. Samoga sebe nam se daje. Ako nimam ništa i onda moram ča dati, a to je samoga sebe i to je najveće.
Dati svidočanstvo za Boga u ljubavi. Ima veselja, ko nikad ne pogine, a tajna toga veselja je: daj se drugim i ti, kako se Bog daje tebi. Sebe moreš uvijek dati drugim, dokle živiš. Daj drugomu dobru rič. Kako rado jačimo ovu hrvatsku jačku „Za svaku dobru rič“. Razveseli druge, ali kako ćeš razveselit druge, ako ti sam nisi veseo. A zviranjak veselja je u tvojoj duši, u koj sam Bog prebiva. Daj ruku šantavomu, plantavomu. Tvoja ruka, i ako ga ne more zvračiti, ali daje mu moć. Svaka naša gestika je velika pomoć svakomu, ki pomoć triba.

Tvoja dobrota je kao klas na polju, sve jače se puni i sve već kruha daje ljudem. Ako se pokajemo, je grih mrtav, ali ljubav nikad ne gine, ljubav je vječna. Ljubav ništa i nigdor uništiti ne more, jer ljubav je Bog.
Čim već dobrote posiješ oko sebe, tim si bogatiji ti sām, to je pravo Božje čudo. Čim već ljubavi daješ, nikad je ne moreš toliko dati, da bi tebi samomu zmanjkala. Ljubav, ku daješ se kao povodja vraća tebi najzad i se kuplješ u ljubavi i u tvojoj ljubavi se kuplju drugi. Ljubav je najveća snaga, ku nikad dosta nemoremo opisati, jer ljubav je Bog, kao i Boga ne moremo dosta opisati. Blažen je, koga ljubav giblje, komu je ova rič ljubav, najmilija. O ljubavi nikad dosta. Najveći siromahi ovoga svita nisu ti, ki ne dostanu ljubavi, nego oni, ki nimaju ljubavi i nimaju ča dalje dati. Oni su kao ošušeno stablo.
Blažen je on, koga ljubav goni, kao sv. Pavla, ki je rekao o sebi: Ljubav Kristuševa me goni. Žalibože, koliko je ljudi, ke grih goni, sebičnost, ubijati druge, biti razbojnik, koliko ih je na ovom svitu. Policija ima ruke pune posla. A svemu ovomu je uzrok, da su zgubili Boga ljubavi.
Zapjevati simfoniju ljubavi i ovu simfoniju svaki razumi, jer ljubav je najlipša simfonija.
Daj Bogu hvalu i zato, ako te gdo s kamenom, jer imaš mogućnost da ga najzad s kruhom. I ako ga skruhom, spustit će iz ruk kamen, ako još im dugoga, jer ljubav razoruža i najveće grišnike.
Ljudi jače vjeruju oku nego uhu. Toliko svega lipoga se zgovori, ali to je samo govor. Ali kad s očiju vidiš dobre čine, to je osvidoči, tebe i druge, zle i nevjerne.
Jezuš rekao je apoštolom, da je neće ostavit kao sirote. Ali ki je ostavio Boga je velika sirota.
Columbus dao se je na put, da pronajde novi svit. Ali kad ga je našao, je nastao srićniji? Srićniji nastane človik, kad pronajde Boga i kad ga pronajde u sebi, onda je najsrićniji. Bog nas vuče k sebi, iako se krajimo, nedamo se od njega povući k sebi, nesrični smo. To je tragedija človika, da ga Bog vuče k sebi, a človik se kraji od njega. Mjesto da veli Bogu, da, govori mu ne i ne more biti srićan.
Grčkoga zakonodavca su pitali, kako da nije donesao zakona protiv onih ki ne poštuju svoje roditelje. On im je odgovorio: Kad nisam vjerovao, da je i ovakovih ljudi na svitu. Ljubiti svoje roditelje je najnormalnija stvar. A gdo ne ljubi svoje roditelje, ta koga ljubi? Nikoga!
Jedna svetica je rekla, kad ju je zali skušavao: Ne dam moje srce, jer ja sam moje srce darovala Bogu. Bog se je meni darovao, a ja njemu. Iz ovakovih ljudi zvira ljubav. Ovi su blagoslov za sve človičanstvo.
Biti jedno s Bogom. Bog nas je posinovio i mi smo sini Božji. Ali ako smo sini Božji, onda činimo to, ča čini naš Otac.
U Bangladešu vidio je Roger Schütz, otac Taizea i pokretač ponovljenja u vjeri slijedeće: U jednoj uskoj ulici jedno dite drži u ruki jedno još malo ditešće, a s drugo rukom hoće podignuti drugo ditešce. Kad mu se je ugodalo držati oba dvoja ditešca u ruki zgubilo je ravnotežu i svi tri su ležali besmoćno na tlu. Bože pomozi nam, da i mi ispružimo ruke prema svim, prema ovim sirotam, jer ako ne, zatajali smo Boga samoga. Jezuš rekao je svojim, da ostanu u njegovoj ljubavi. Pitajmo se, koliko je ljubavi Božje u nami.