Vojska je bila strogo organi­zirana u austrijske i ugarske regimente. Zapadnougarski Hrvati su potpadali pod uga­r­ske regimente, ke su druga­čije zvali i „honvidi = honvédi“ (domobrani), c. i k. (cesarski i kraljevski, jer je vojska bila skupna s jednim ministarstvom). Naši regruti su u velikom došli u najbli­žoj okolici u kasare. Na po­četku samo mladji ali kašnje sve do pedeset ljet starosti. Najveći broj u kasare u Šopron: 18. honvid regiment i 76. pišački regiment. I je­dan i drugi regiment imaju zm­o­žne spomenike svojim palim vitezom na Deák tér-u. Na spomeniki piše koliko palih junakov su imali: 18. reg. 17.464, a 76. pišaki 8.625, med njimi i mladi cvijet hrvatskih sel.

Mladi vitezi 18. honvidov imaju još jedan spomenik u Ojtozi utca, nekadašnja Aleja Gleichenberg, kao spominak na krvave dogadjaje i bitki pro­tiv Rusov, 8. do 12. augusta 1917. u klancu Ojtoz u istočni Karpati. Pri toj krvavoj bitki — za ku se veli da su odbili ne­prijatelja napad — je regiment izgubio tri četvrtine svojih oficirov i polovicu svojih vojnikov. Još pred Drugim svitskim bo­jem im se je u klancu postavio spomenik, koga su rumunjske vlasti izlikom proširenja ceste 1961. zrušile. Osobito ružno lice boja se pokazuje u tom, da su istovrimeni Sekleri, kim je domovina Ojtoz-Bako i bili dobro orga­nizi­ra­ni u obrani granice bojev­a­li se ravno na Talijanskom bojišću kod D­oberdoja. Seklersko društvo Mikes Kelemen je 2003. obnovilo spomenik u Šopronu iz svoje izgubljene domovine.

No nisu samo u ti regimenti služili naši. Tako je moremo najti kod 11. lovcev i 19. pišakov u Juri, 17. pišaki u Stolnom Biogradu (Székesfehér­vár/Stu­hl­weissenburg), kod 7. husarov u Za­laegerszegu, u 13. domo­branskoj, 83. u Sambotelu i 52. regimentu, Požonski regiment 14. pukovnija. Imamo pi­sma naših iz Boke Kotorske, Lovčena, u 33. Topničkoj i td. Moremo je najti skoro na svi bojišća 1. svitskoga bo­ja, na D­oberdoju, kod Gorlice-Tarno­wa, Lemberga, na Isonco fro­n­ti, a morebit imamo njih i u mornarici kod Horthyja u Pu­li, Boki Kotorskoj i avijatičari.

Prvo striljanje — a to se gle­da isto kao kuriozitet — je po­čela Dunajska flotila kod Zemuna, nedaleko od Beograda.

Na početku se je u Naši no­vina javilo ime svakoga paloga junaka, od čega se je ali friško moralo odustati, jer toliko mje­sta u novina nisu imali. Za prvoga paloga vojaka novine jav­ljaju grofa Ferenca Niczkoga, oficira, 2. septembra 1914., pao kod Lublina, za tim Jakoba Ko­lovića iz Mjenova, Juru Be­n­či­ća iz Unde, isto kod Lublina. Tako i Franju Keglovića iz Mučindrofa, ki se je izgubio 1914. kod Přemysla ali 1917. javio iz ruskoga ropstva. I ta­ko nešto se je na veliko veselje većkrat dogodilo!

Početna euforija se je prilično friško isparila. Nisu već glušale jačke po Martinu Boreniću: Udrit ćemo na Srpsku, potuć ćemo njevu vojsku nego Smert si s kosom s nami jači! i Doma suze ne točite! Boga za nas neg molite.

(NB)